U rukama heroja

Dvanaesto poglavlje

Kada je Fobo napustio bolnicu, osećao se kao da je ceo svet pao na njegova ramena. Težina krivice ga je pritiskala dok je vozio prema svojoj vikendici, udaljenoj od svih. Dok je prelazio poznate puteve, svaki kilometar ga je podsećao na bol i izdaju koju je izazvao. Njegovo srce je bilo kao kamen, dok je razmišljao o Elviri i njenim očima punim suza. Stigavši do vikendice, Fobo je jedva uspeo da izađe iz automobila. Njegovi koraci su bili teški, a njegovo disanje otežano. Zaustavio se kada je ugledao Elvirin automobil. Bez razmišljanja je otvorio vrata tog automobila i ušao unutra. Ceo automobil je mirisao na Elviru, a kutija sa krofnama je stajala na sedištu pored. Netaknuta. To ga je dotuklo. Nije mogao više da bude tu. Bolelo ga je sve. Razarazlo.

Kada je ušao unutra, sve je izgledalo isto kao i pre nekoliko dana, ali sada je sve bilo obojeno tamom i očajem. Srušio se na stolicu u dnevnoj sobi, osećajući kako ga bol preplavljuje. Na stolu je stajala poluprazna flaša viskija. Bez razmišljanja, zgrabio je i sipao sebi čašu, tresući se od unutrašnje borbe koja je buktala u njemu.

– Kako si mogao da izgubiš onakvu ženu, idiote jedan? – promrmljao je sebi, dok su mu ruke drhtale.

– Kako si mogao sve ono da joj uradiš?

Pio je brzo, kao da je želeo da utopi svu bol i krivicu u alkohol. Ali bol nije nestajao, naprotiv, postajao je sve jači. Svaki gutljaj viskija donosio je nova sećanja, nova kajanja. Video je Elvirin izraz lica kada ga je ugledala sa Anđelom, bol i izdaju u njenim očima. Taj prizor ga je progonio.

– Proklet bio, Fobo – rekao je glasno, bacajući praznu čašu na pod. Čaša se razbila u komadiće, odražavajući njegovu unutrašnju slomljenost.

Napunio je novu čašu, ne mareći za staklo rasuto po podu. Pio je bez prestanka, tražeći utehu u alkoholu, ali nalazeći samo još dublji očaj. Suze su mu tekle niz lice, mešajući se sa znojem i viskijem. Njegovo telo je bilo tu, ali njegov duh je bio slomljen, izgubljen u vrtlogu krivice i bola.

– Elvira... – jecao je, pokušavajući da pronađe reči koje bi mogle izraziti njegovu tugu.

– Žao mi je... Nisam hteo... nisam znao...

Svaka reč bila je kao nož u njegovom srcu, svaka misao ga je povređivala još više. Osećao je da gubi razum, da ga bol preplavljuje. Ustao je, teturajući se do prozora, gledajući u tamnu noć koja je okruživala vikendicu. Napolju je oluja besnela, kao odraz njegovog unutrašnjeg stanja. Kiša je padala nemilosrdno, a grmljavina je parala nebo.

– Mrzim sebe – rekao je glasno, udarajući pesnicom o zid.

– Kako sam mogao da uništim sve što smo toliko dugo gradili?

Pao je na kolena, držeći se za glavu, osećajući kako ga očaj preplavljuje. Suze su tekle nezaustavljivo, dok je pokušavao da pronađe neku nadu, neki tračak svetlosti u tami koja ga je okruživala. Ali nije je bilo.

Proveo je sate tako, pijući i plačući, dok se nije srušio na pod, potpuno iscrpljen. Njegovo telo je bilo mrtvo pijano, ali njegov um nije mogao da nađe mir. Noć je prolazila, a sa njom i njegove misli su postajale sve tamnije. Fobo je znao da je izgubio sve što je voleo, i ta spoznaja ga je slomila.

Kada je zora počela da se probija kroz oblake, Fobo je ležao na podu, izgubljen i slomljen. Njegov svet se raspao, a on nije znao kako da ga ponovo sastavi. Sve što je ostalo bila je bol, koja je stalno podsećala na greške koje je napravio, i krivica koja ga je progonila. Njegova jedina nada bila je da pronađe način da se iskupi, ali duboko u sebi, znao je da možda nikada neće moći da popravi štetu koju je napravio.

***

Sunce je jedva probijalo kroz debele oblake, osvetljavajući bolničku sobu. Prošla je noć ispunjena bolom i nesanicom, ali jutro nije donelo olakšanje. Elvira je ležala na krevetu, iscrpljena, dok su se sećanja na događaje prethodne noći neprestano vraćala. Vrata sobe su se polako otvorila i doktor je ušao, držeći otpusnu listu i nekoliko papira. Njegovo lice je bilo ozbiljno, ali su njegove oči bile pune saosećanja.