U rukama heroja

Sedmo poglavlje

Mesec dana kasnije

Jutro je osvanulo sa zlatnim zracima sunca koje su obasjavale predivno dvorište vile, pripremajući scenu za venčanje Ilije i Jasne. Čitavo imanje je bilo prekriveno cvećem, sveže ošišanim travnjakom i belim stolicama ukrašenim satenom, stvarajući atmosferu bajke. Veličanstvene magnolije i miris lavande unosili su mir i radost u vazduh, dok su ptice pevale svoju jutarnju pesmu. Čitavo dvorište je odisalo svečanošću, harmonijom i radošću.

Gosti su polako pristizali, obučeni u najlepša odela i haljine. Muškarci u tamnim, elegantnim odelima i žene u šarenim, lepršavim haljinama sa šeširima ukrašenim cvetovima. Svi su zauzimali svoja mesta, razgovarajući tiho i čekajući da ceremonija počne. Vreme je prolazilo, a očekivanje je raslo. Mali orkestar je svirao nežne melodije, doprinoseći svečanoj atmosferi.

U međuvremenu, unutar vile, pripreme su bile u punom jeku. Elvira je bila u dnevnoj sobi sa Sanjom, spremna da pomogne Jasni da se spremi za veliki trenutak. Malena Sanja, nervozna ali uzbuđena, držala je Elviru za ruku.

– Za koliko će da siđe moja mama, gospođo Elvira? – upitala je Sanja dok su čekale da se Jasna pojavi u venčanici.

– Samo što nije sišla tvoja mamica – osmehnula joj se Elvira, sa toplinom u očima. – Već sam te zamolila da me zoveš nana, isto kao i tvoja braća i sestra – rekla je Sanja tiho, ali odlučno.

– Znam, ali još uvek ne mogu da se naviknem... Nana – odgovorila je Sanja sa prkosnim osmehom.

Elvira se široko osmehnula čuvši to i bila je presrećna.

– Obožavam da čujem to iz tvojih usana, lepotice.

Tada su ugledale Jasnu kako silazi stepenicama u prelepoj beloj venčanici. Haljina je bila satkana od najfinijeg satena i čipke, sa dugim velom koji je lepršao iza nje, stvarajući sliku prave princeze. Jasna je blistala, njeno lice je sijalo od sreće i uzbuđenja, dok je polako koračala niz stepenice.

– Kćeri... Izgledaš... Prelepo. Kao kraljica – Elvira nije skidala osmeh s lica, očiju punih suza radosnica.

– Tako se i osećam, mama – odgovorila je Jasna, dok su joj oči bile pune zahvalnosti i ljubavi prema majci.

Ceremonija je započela. Ilija je stajao ispred matičara, u elegantnom crnom odelu, sa belim karanfilom na reveru. Izgledao je kao princ iz bajke, a njegovo lice je bilo osvetljeno osmehom dok je gledao Jasnu kako mu prilazi. Gosti su ustali, a orkestar je počeo da svira melodiju Kanona u D-duru Johana Pachelbela. Jasna je koračala prema Iliji, svaki korak kao da je bio iz snova, dok je Elvira pratila izbliza, suznih očiju.

Matičar je započeo ceremoniju. Reči su bile ispunjene ljubavlju, nadom i obećanjem večne sreće. Razmenili su zavete, obećavajući jedno drugom ljubav, vernost i podršku do kraja života. Glasovi su im bili stabilni i puni emocija, dok su izgovarali reči koje su zapečatile njihovu ljubav.

Dok su razmenjivali prstenje, gosti su zadržavali dah. Svetlost je obasjavala Jasnin prsten, dok je Ilija stavljao na njenu ruku. Taj trenutak je bio pun simbolike, obećanje večne ljubavi i zajedničkog života.

– Sada ste zvanično postali muž i žena. Možete da se poljubite – izjavio je matičar.

Stolovi su bili prekriveni belim stolnjacima, ukrašeni svežim cvećem i svećama. Poslužena je bogata večera, a gosti su uživali u razgovoru, smehu i muzici. Elvira je stajala sa strane, posmatrajući sve sa ponosom i radošću. Osećala je kako joj srce lupa od sreće, dok je gledala svoju kćerku i porodicu kako uživaju u tom predivnom trenutku. Fobo je bio pored nje, pružajući joj tiho podršku, i znala je da, bez obzira na sve izazove, ovaj dan će ostati zauvek u njenom srcu kao jedan od najlepših trenutaka njenog života.