U rukama heroja

Jedanaesto poglavlje

Par sati kasnije, kada je Elvira uspela da dođe sebi, izašla je iz kancelarije i pozvala Foba. Želela je da mu ispriča šta je sve saznala, da podeli teret koji joj je težio dušu. Fobo je ušao u kancelariju, ali njegovo lice bilo je mračno, oči pune tuge i besa.

– Oh, Fobo, moram nešto da ti kažem – započela je Elvira, glasom koji je drhtao od neizvesnosti.

– Pre nego što mi bilo šta kažete... – Fobo je prekinuo, a njegov ton bio je hladan, distanciran.

– Kažete? – Elvira se zbunila, šokirana njegovim formalnim obraćanjem.

– Video sam vas malopre zagrljene. Dopustili ste mu tu bliskost. Dopustili ste mu da vas grli, ljubi po vratu, po... – Fobo je odmahnuo glavom, oči su mu gorele od bola.

– U redu je. Neću da se mešam više u bilo koju odluku koju donesete...

– Kakvu odluku, Fobo? Srđan je došao da mi... – Elvira je pokušala da objasni, ali je Fobo ponovo prekinuo.

– Iskreno, ne zanima me zašto je on dolazio. Uostalom, doneo vam je ovaj skupoceni buket. Mnogo je bolji od one moje jadne i jeftine ruže od papira... – Fobo je gotovo pljunuo reči, njegovo lice izobličeno od bola i ljubomore.

– Fobo, ne... – Elvira se rasplakala, izvadivši ružu iz tašne.

– Uvek je pored mene.

Fobo je uzeo ružu i zgužvao je. – Ovakvo je trenutno moje srce. Slomljeno i izgužvano.

Bacio je ružu od papira na pod.

– Fobo... – Elvira je jecala, očajna.

– Razumem. Ipak je on vaša prva ljubav. Došao je sa pričom kako je žrtva, i vi ste pali na to. Poverovali ste mu. Nema veze... Neću vas pritiskati više. Jedino što želim je da budete srećni. A ako je on vaša sreća... nema problema. Prihvatiću to.

– Ne želim to da slušam jer... – Elvira je pokušala da se odbrani, ali je Fobo nastavio, ne dajući joj priliku.

– A ko sam ja? Niko i ništa. Običan radnik, telohranitelj. Nemam ništa. Ne mogu ništa da vam pružim...

– Ne potcenjuj sebe... Ono što si mi ti pružio ne može da se kupi parama – Elvira je pokušala da ga uteši, ali uzalud.

– Ceo svoj jebeni život radim poslove od kojih jedva da može da se preživi... Nisam završio fakultete, nisam sagradio kule i gradove za svojih trideset devet godina. Ja sam običan gubitnik. I logično je da vama treba muškarac sličan vama. Ambiciozan, pun love. A Srđan je sada na vašem nivou...

– Ali ja želim tebe, Fobo... – Elvira je molila, glas joj je bio ispunjen očajem.

– Nema potrebe više za tim. Malopre mi je sve bilo jasno.

Fobo je bio neumoljiv, povređen do srži.

Elvira mu je prišla bliže, pokušavajući da ga dodirne, ali se Fobo odmakao, izbegavajući njen dodir.

– Ne budi hladan prema meni... – Elvira ga je zamolila, glas joj je bio pun bola.

– Gospođo Elvira, potrebna nam je pauza. I vi i ja moramo da razmislimo dobro o svemu.

– Potrebna ti je pauza? – Elvira je bila šokirana, osećajući kako joj srce puca.

Fobo je klimnuo glavom. – Da.

– To znači da ćemo biti na distanci neko vreme? – Elvira je jedva izgovorila te reči, bol je bio prevelik.

– Tako je.