U rukama heroja

Deveto poglavlje

Te večeri, Elvira je ležala, slomljena i iscrpljena od svega što se dogodilo. Njeno srce je kucalo nepravilno, kao da pokušava da pronađe ritam u haosu emocija koje su je preplavljivale. Oči su joj bile zatvorene, ali su suze polako klizile niz obraze. U njenoj glavi, misli su se vrtele kao oluja, svaki trenutak proveden sa Srđanom isprepleten je u vrtlogu osećanja.

Kako je ovo moguće, pomislila je, prisećajući se Srđanovog lica kada ga je prvi put ugledala nakon toliko godina.

Mislila sam da si mrtav. Živela sam prezirući te, jer sam mislila da si me iskoristio zbog novca, da si mi namerno napravio dete kako bi se obogatio. Sve to je bila jedna velika laž.

Kako je mogao da se vrati sada, kada sam konačno našla mir sa Fobom?

Srce joj je bilo u kontrakciji, svaka misao o prošlosti i sadašnjosti je pekla.

Srđan... moj Srđan. Prva ljubav, otac moje kćerke. Kako da se nosim sa svim ovim osećanjima? Kako da spojim prošlost i sadašnjost? Da li je ikada stvarno prestao da bude deo mog života, ili je samo bio zapečaćen u delu mog srca kojem nikad nisam dala priliku da se izleči?

Njene misli su se prebacile na Foba, njegovu reakciju, bes u njegovim očima.

Fobo je bio tu za mene, uvek. Bio je moja stena, moj zaštitnik. I sada, osećam da ga izdajem time što se u meni budi nešto prema Srđanu. Fobo to nije zaslužio. On zaslužuje svo moje poštovanje, moju ljubav, a ja se osećam kao da ga varam samim tim što Srđana gledam s toliko emocija.

Prošlost i sadašnjost su se sudarale u njenoj duši. Setila se trenutaka sa Srđanom, njihovih srećnih dana, smeha, ljubavi koja je bila tako čista i nevina. Tinejdžerska. Ali, setila se i bola kada je mislila da je iskoristio i izdao, osećaja praznine koja je proganjala.

Sa druge strane, bila je svesna Foba, čoveka koji je postao njen oslonac, njena sigurnost.

Fobo je taj koji je bio uz mene kada mi je bilo najteže. On je taj koji me je voleo uprkos svim mojim nesavršenostima, koji je verovao u mene kada sam samu sebe mrzela. Kako da mu sada objasnim sve ovo? Kako da mu kažem da deo mog srca još uvek pripada nekom drugom?

Osećala je kako joj se pluća stežu, kako joj je disanje sve teže.

Bože, pomozi mi. Daj mi snage da izdržim ovo. Ne mogu sve ovo sama. Potrebna mi je tvoja pomoć. Potreban mi je vodič.

Bila je na ivici suza, a onda su počele da naviru bez kontrole. Svaka suza nosila je deo bola, deo zbunjenosti, deo tuge koja se nakupila u njenom srcu.

Zašto se ovo dešava sada? Zašto moram da biram između prošlosti i sadašnjosti? Da li je moguće voleti dve osobe na ovaj način? Da li sam ja toliko slomljena da ne znam kako da spojim ove delove svog srca?

Elvira je ležala tu, dok su je emocije preplavljivale.

Moj Srđan, moj Fobo. Moji muškarci. Kako da živim sa svim ovim osećanjima? Kako da nastavim dalje bez da povredim one koje volim?

Moram biti jaka. Zbog sebe, zbog svoje kćerke, unučića, zbog Foba. Moram naći način da spojim ove delove svog srca i nastavim dalje.

Svaka misao, svaki osećaj bio je težak, ali Elvira je znala da mora naći put kroz ovaj vrtlog emocija.

Moram naći način da oprostim sebi, da shvatim svoje srce i da nastavim dalje. Zbog svih njih, zbog svih nas.

Ujutru, kada je Elvira izašla iz spavaće sobe i počela da silazi niz stepenice, osećala je kako joj srce ubrzano kuca. Svaki korak bio je težak, svaki dodir hladnog drvenog rukohvata podsećao je na stvarnost koja je čekala dole. Kada je stigla do prizemlja, prizor koji je ugledala bio je istovremeno poznat i mučan. Porodica je bila okupljena oko velikog stola u trpezariji, čiji miris svežih peciva i kafe nije mogao da prikrije napetost koja je visila u vazduhu. Svi su je čekali da doručkuju zajedno, kao što je bila njihova dugogodišnja tradicija. Njihovi pogledi su se okrenuli ka njoj čim je kročila u prostoriju. Elvira je pokušavala da zadrži priseban izraz lica, ali oči su joj instinktivno tražile Foba. Stajao je sa strane, kao senka, oslonjen o zid, gledajući u pod. Njegovo lice bilo je zatvoreno, daleko, kao da se krije iza neprobojnog zida. Nije je ni pogledao.