U rukama heroja

Trinaesto poglavlje

Ujutru je Fobo stigao ispred Elvirine kuće, osećajući težinu u grudima. Svaki korak ka ulaznim vratima bio je borba između dužnosti i emocija koje su ga razarale. Duboko je udahnuo, nadajući se da će moći da se kontroliše.

Maša ga je dočekala na vratima sa osmehom. – Dobro jutro, Fobo. Drago mi je da si se vratio – rekla je, očima punim nade.

– Dobro jutro, gospođice Maša – odgovorio je, pokušavajući da uzvrati osmeh.

Dok su hodali kroz hodnik, Fobo je primetio da su Sanja i Luka već budni i da trče okolo. Činilo se kao da su svi u kući znali za njegov povratak, a atmosfera je bila neobično tiha.

Ilija i Boris su bili u dnevnoj sobi kada je Fobo naišao.

– Fobo, drago mi je da te vidim. Deca su u sobi, mogu li da ih pozovem? – upitao je Ilija, gledajući ga ozbiljno.

Fobo je klimnuo glavom. – Naravno, gospodine Ilija.

Ilija je otišao po decu, dok je Fobo stajao u dnevnoj sobi, osećajući se kao stranac u kući koja mu je nekada bila druga domovina. Pogledao je ka stepenicama koje su vodile do Elvirine sobe, pitajući se kako će izgledati njihov susret posle svega što se desilo.

Deca su dotrčala do njega, grleći ga. – Fobo, tako nam je drago što si se vratio! – uzviknula je mala Sanja, oči su joj sijale od sreće.

– I meni je drago što vas vidim – rekao je Fobo, pokušavajući da zadrži suze koje su mu pretile da izbiju.

Ilija se vratio, gledajući ovu scenu sa blagim osmehom.

– Dobrodošao nazad, Fobo. Znaš i sam da te deca mnogo vole.

Fobo je klimnuo glavom, osećajući težinu svake reči. – Volim i ja njih – odgovorio je iskreno.

Dok su sedeli u dnevnoj sobi, čuli su korake na stepenicama. Elvira je polako silazila, oslanjajući se na štake. Pogledala je Foba, oči joj su bile ispunjene tugom i neizgovorenim rečima.

– Dobro jutro, Fobo – rekla je tiho, boreći se da zadrži suze.

– Dobro jutro, gospođo Elvira – odgovorio je Fobo, glas mu je drhtao.

Elvira je spustila pogled, pokušavajući da sakrije svoje emocije.

– Drago mi je što si ovde. Hvala ti što si se vratio zbog dece – rekla je, osećajući kako joj srce lupa.

– Uvek ću biti tu za vašu porodicu, gospođo Elvira – odgovorio je Fobo, boreći se sa sopstvenim osećanjima.

Ilija je prekinuo tišinu. – Fobo, deca su danas slobodna, pa bi bilo dobro da ih izvedeš napolje, malo da se igraju i uživaju. Nana će biti ovde, a ja ću se vratiti kasnije popodne.

Fobo je klimnuo glavom. – Naravno, gospodine Ilija. Idemo, dečice? – upitao je Fobo decu, pokušavajući da se osmehne.

– Da, da, idemo! – uzviknuli su Sanja i Luka, hvatajući ga za ruke.

– Idemo i Boris i ja sa vama – rekla je Maša.

Dok su izlazili napolje, Elvira je ostala na vratima, gledajući za njima. Osećala je kako joj suze naviru, ali ih je zadržala. Srce joj je bilo slomljeno, ali je znala da mora da bude jaka, barem zbog dece.

Fobo je proveo dan sa decom, pokušavajući da se fokusira na njihovu sreću i igru. Svaki njihov osmeh bio je lek za njegovu bol, ali nije mogao da izbegne misli o Elviri. Njeno lice, njene suze, njena bol – sve je to bilo duboko urezano u njegovo srce.

Kada su se vratili kući, Luka i Sanja su bila iscrpljeni, ali srećni. Fobo ih je odveo do njihovih soba i pripremio ih za spavanje. Kada su konačno zaspali, vratio se u dnevnu sobu, gde je zatekao Elviru kako sedi i gleda kroz prozor.