U rukama heroja

Šesto poglavlje

Uz dubok uzdah, Elvira je otvorila vrata svoje kancelarije rano ujutro, trudeći se da se fokusira na posao uprkos teškim mislima koje su je pratile. Kada je čula kucanje na vratima, pozvala je osobu da uđe, a njen osmeh joj je istog trenutka obasjao lice.

- Fobo - izustila je Elvira dok je ustajala i brzim koracima koračala ka njemu. - Baš mi je drago što oporavak ide tako brzo. Ali zaista ne moraš još uvek da dolaziš na posao - rekla je, izbegavajući i da spomene otkaz koji joj je pomenuo juče.

Fobo je stajao pred njom, gledajući je sa odlučnošću u očima.

- Ne mogu da odmaram dok ne dobijem jasan odgovor, gospođo Elvira.

- Kakav odgovor? - zbunjeno je upitala Elvira, osećajući kako joj srce ubrzano lupa.

- Je l' bi mi dozvolili da pokušam da vas osvojim? Jeste li spremni da me volite? - izgovorio je Fobo tiho ali odlučno.

Elvira je promućkala reči, pokušavajući da pronađe pravi odgovor. - Fobo... Zatečena sam... Ne znam šta da kažem, niti kako da ti odgovorim, jer... osećam se kao adolescentkinja... - uzvrpoljila se.

- Gospođo Elvira, vi ste kao zamak koji je okružen visokim zidovima. Ne znam da li ću morati da ih srušim ili preskočim da bih došao do vašeg srca. Ali ne zanima me. Rizikovaću svoj život zbog toga.

- Ne, ne, ne, tvoj život ne. Ne smeš nikada više da rizikuješ svoj život zbog mene.

- Molim vas... Ako mi pružite šansu, ići ćemo vašim ritmom. Bez žurbe, bez pritiska. Voleo bih da vas polako zaljubim. Sporom vatrom.

Elvira je osećala unutrašnju borbu, sukob misli i osećanja koji su je preplavljivali. - Problem je što sam u konfliktu sa onim što mislim i sa onim što osećam. Shvati, nije lako da se promenim u ovim godinama.

- Ali ako čekamo pravi trenutak, zaboravićemo da živimo.

- Fobo, ne želim da te povredim...

- To se neće desiti.

- Takođe ne mogu ništa ni da ti obećam. Iskreno, nisam sigurna da li bi nešto između nas moglo da funkcioniše.

- Svestan sam da mogu sve da izgubim, ali volim vas. Bezuslovno. Hoću da vas volim tako da shvatite koliko vredite kao žena. I kunem vam se, mnogo vredite. Biće to tajno osvajanje, oprezno, obećavam vam.

Fobo je pružio ruku ka njoj i nežno uhvatio njen mali prst. Elvira je počela da muca, osećajući unutrašnju borbu koja je tinjala u njoj.

- Dobro, Fobo. Pristajem.

Fobo je bio vidno iznenađen Elvirinom reakcijom, iako je taj odgovor u dubini duše najviše želeo da čuje, ali je uspeo da zadrži osmeh na licu. Narednih sat vremena su ćaskali, deleći trenutke i emocije, a Elvira je usput ispričala Fobu šta se dešava sa Mašom, osećajući kako se nežnost i ljubav lagano probijaju kroz njenu ranjivu srž.

Fobo se nagnuo nad Elvirom, držeći svoju ruku u njenoj kao da je pokušavao preneti svoju podršku i ljubav. - Maša je otvorila svoje srce, i potrebna joj je baka koja će da je razume, njena prelepa nana. Pustite da izađe sva ljubav koju čuvate u sebi - rekao je tiho, pokušavajući da dopre do Elvire.

Elvira je osetila topao osećaj u grudima dok je slušala Fobove reči. - Hvala ti, Fobo - odgovorila je, osećajući kako se njeno srce lagano otvara.

- Da li mogu da vas zamolim za nešto? - upitao je Fobo, gledajući je sa blagim osmehom.

Elvira je zbunjeno razmislila trenutak pre nego što je pristala.

- Možeš - odgovorila je tiho.

- Zatvorite oči na trenutak - zamolio je i ona ga je poslušala.