Let Me Be Your Hero // Danijel Subašić //

-11-

"Sutra putujemo u Lens. Rapored je malo drugačiji."-govorio je Vincente.

"Kako drugačiji i kako idemo u Lens?"-upitao je Pique.

"Vi ste izgubili od Hrvatske i završili ste par puta u novinama kako se stalno natežete u hotelu. A ima i slika Sergia kako lovi Bellu i Subašića po parku."-objašnjavao je, a mi smo svi bili zbunjeni.

"Kakve veze?"-Sergio je postavio pitanje smrknuvši se.

"Ima veze. Izbornik Čačić i ja smo se složili sa prijedlogom izvršog stožera da Španjolska i Hrvatska reprezentacija stalno budu u istim hotelima. Dok jedni ne ispadnu stalno ćete biti zajedno. Zato jer ljudi misle da se prezirete. Pogotovo Sergio i Modrić zbog penala."-objasnio je skroz do kraja, i meni se čini da sam ja jedina kojoj se ta svidjela.

"Ali to nije istina. Ja volim Luku."-Sergio se začudio.

"Pa baš zato. Morate popraviti vaš javni izgled. I počnite! Ne želim da vas vidim kako se opet naganjate po hotelu, gradu ili parku!"-vikao je pa se okrenuo i otišao.

"Glupa ideja."-Alvaró je odmah prigovorio.

"Glup si i ti."-odbrusila sam mu preokrenuvši očima.

"Tebi se sviđa ta ideja?"-upitao me Sergio.

"Zašto ne?"-uzvratila sam pitanje i izašla van iz ove sobe u kojoj je održan recimo sastanak.

Ova ideja je baš super! Bit ću još s Katarinom i to je super.

'A s Danijelom?'-glasić dosadni.

Danijel... Jao, taj dečko! Zašto mi je zapeo u glavi?! Te njegove oči, smiješak, način na koji se smije, njegov glas mi stalno odzvanja ušima, a njegove izvale i ta njegova glupoća... Zašto? Zašto mi je zapeo u glavi? Zašto kad ga vidim, srce mi lupa 100 na sat? To ne može biti zaljubljenost. Jednostavno ne može. I ne smije! Obećala sam sama sebi da se nikada neću zaljubiti, ali taj dečko mi kvari planove. Koliko god ja htjela ne družiti se s njim, ne mogu. Jače je od mene. Nešto ovakvo još nisam osjećala.

"Pa deš B?!"-netko se proderao na što sam vrisnula i poskočila od straha, a onda sam ugledala Luku kako me zbunjeno gleda.

"Jesi ti normalan?! Skoro me srčani strefio!"-govorila sam mu držeći se za srce. Dobro, ne baš doslovno srce, nego sam stavila ruku na mjesto gdje je srce. Na tijelu, a ne unutar tijela. Okej, vrlo sam glupa.

"Nisam normalan, a mnogo njih mi kaže da sam glup. Što nije istina. A i nije baš pristojno reći prijatelju da je glup. Što ti misliš o tome?"-stavio je ruku na bradu razmišljajući.

"Ne znam. Slažem se s tobom."-kimnula sam glavom.

"Ja osobno mislim da su Danijel i Ivan puno gluplji."-nastavio je govoriti dok smo hodali prema van.

"Da. U potpunosti si u pravu. I ja mislim da su glupi. Ali Ivan nadilazi sve."-rekla sam mu pa smo izašli van.

"Što ti misliš o ovome. Da ako ranije završim s nogometom, da odem studirat pravo? O tome smo ja, Šime i Ivan jučer pričali. I ozbiljno razmišljamo o tome."-rekao je na što sam se opalila smijat. Njih trojica? Pravo? Pa oni su preglupi za to.

"Luka, bez uvrede, ali za pravo treba biti pametan. A u tome vas trojica samo malo zaostajete."-rekla sam mu, a on se nasmijao.

"Ma znamo mi to. Ali nas trojica bi studirali kao jedna osoba. Znači ovako, zvali bi se Limvan Movrskitić. I kad spojimo pamet od nas trojice, bili bi najpametniji na svijetu. Čak bi Eninstein bio glup u usporedbi s nama."-čekaj, on se šali ili stvarno to misle?