Let Me Be Your Hero // Danijel Subašić //

-23-

Trgnuo sam se iz sna kada sam čuo vrlo jako kašljanje iz kupaonice. Pogledao sam pored sebe i Belle nije bilo pa sam ustao i ušao u kupaonu, a ona je povraćala. A koliko može više?

"Nije ti niti malo bolje?"-upitao sam ju došavši do nje, a ona je odmahnula glavom opet se nagnula nad školjku pa povraćala, a ja sam joj držao kosu.

"Osjećam se kao da umirem."-mrmljala je uzimajući pastu za zube i četkicu.

"Sama si si kriva."-totalno sam je utješio pa se naslonio na štok vrata.

Kada je završila sa pranjem zubi pomogao sam joj da dođe do kreveta. Kada sam je pokrio odlučio sam otići joj po čašu mlijeka.

"Idem ti po čašu mlijeka. A ti ne mrdaj."-rekao sam joj, a ona se smrknila.

"Fuj."

"A nije ti bilo fuj napušiti se?"-postavio sam joj retoričko pitanje pa je zašutila, a ja sam izašao iz sobe i otišao do kafića dolje koji je bio u predvorju pa ubacio kovanice kako bi uzeo toplo mlijeko.

"Šta ti radiš ovdje u 4 ujutro?"-začuo sam nekoga iza sebe, pa se okrenuo i ugledao pospanog Šimu.

"Došao sam Belli po mlijeko. Ti?"-odgovorio sam pa ga upitao uzimajući čašu mlijeka iz aparata.

"Ma po čokoladu. Oni Nikola, Casillas i Jordi hrču ko navijeni. I šta će onoj mlijeko?"

"Napušila se i sada joj loše. Ali šuti i ne govori nikome."-upozorio sm ga, a on je kimnuo glavom smijući se.

"A jel? Zato si ti bez majice. Mala se malo napušila."-opalio se smijati vlastitoj šali, a ja sam samo preokrenuo očima i otišao nazad u sobu.

Ušetao sam unutra, došao do kreveta i dao joj mlijeko da popije. Pravila je facu kao da pije govna, a ne mlijeko. No, hajde, nekako je ona to popila, obrisala usta i dala mi tu plastičnu čašu pa sam ju bacio u smeće.

"Trebaš li još nešto ili mogu leći?"-zijevao sam dok sam govorio, a ona je odmahnula glavom pa sam konačno legao. Bukvalno ću se kilnit ako me netko još jednom probudi. Trebam san.

"Mogu li ti se približiti? Hladno mi je."-upitala me tiho, a ja sam kimnuo glavom pa se ona pribila uz mene i ovila ruke oko mene, pa sam i ja oko nje.

Iskreno, kada sam ju prvi put ugledao, nisam znao da će mi postati ovako važna. Ne znam ni kako ni kada. Kako mi se tako uvukla pod kožu? U tako kratkom vremenu? U nešto više od dva tjedna? Znam da ovo nije samo neka prolazna faza jer u životu nisam ovakvo nešto osjećao prema nekome. Da se neka druga cura napušila poslao bih je u tri posrane maramice, a za Bellu se čak i brinem. I ispovraćala se po meni, ali nije me briga. Jebeno volim ovu nadrogiranu curu što mi spava u zagrljaju i to se neće promijeniti. Iako, kada se odpuši neće me željet vidjeti. I kada ovaj Euro završi, što će biti s nama? Svatko će ići svojim putem i gotovo. Više se nećemo vidjeti. Nikada. Zato je i bolje da ništa među nama ni ne počinje jer će brzo i završiti. Pa, znate li onu 'kratka ljubav, a dug zaborav'? Eto. Po tome moram ići.

◆◆◆

"Pederu jedan! Diži se! Pola osam je! Moramo na trening! Čačić će nas ubit! Već nas je zvao 3 puta! Bus odlazi za 5 kinuta i ako ne dođeno na vrijeme idemo pješke!"-probudio me jebeni Mandžo koji se derao kao da je u umobolnici, ali ja jednostavno nisam mogao otvoriti oči jer sam bio previše umoran.

"Kaži mu da sam bolestan ili nešto. Ne mogu se ustati."-mrmljao sam pa zabio glavu još više u jastuk, a onda sam osjetio nečiji stisak oko mene i jplašio sam se da mi ne zmijao u krevetu, a onda sam škiljeći ugledao Bellu. Da, potpuno sam zaboravio da spava sa mnom.