UNFAIR // Grayson Dolan

Chapter 4

"Adeline" - zastao je gledajući u mene, kad je nastavio "Tvoje stanje se pogoršalo."

"Molim?? Kako??" -mama je uzviknula vrištući.

"Smirite se, nije ništa toliko ozbiljno." -govorio je dr. Adam već smirenim glasom.

"Zaključili smo da tvoje psihičko stanje može znatno utjecati na tvoju bolest Adeline." -pogledao me je ozbiljno. Zatim je nastavio "Kao što su depresija i ostali psihički problemi."

"Imaš li kakvih problema Adeline?"

Svi su gledali u mene.

"Ne-e.. Zašto bih?" -rekla sam zamuckujući.

"Ne znam. Samo znam da ih trebaš riješiti i strogo mirovati i tvoje stanje će se poboljšati." -rekao je sa osmijehom što me malo i umirilo.

Klimnula sam kao znak da sam razumijela.

Obavili smo još neke pretrage kad smo se uputili kući. Trebala sam ići i kod psihijatra danas ali poslije ovoga stvarno nisam mogla. Ne mogu i neću da sad pričam sa nekim nepoznatim o svojim osjećajima.

Na putu kući, u autu samo smo šutjeli. Ovo je bila neugodna tišina.

Čim smo došli kući tata je stao ispred mene prekrštenih ruku.

"Adeline. Govori."

"Šta da govorim??" -upitala sam zbunjeno.

"O čemu se radi? Imaš li nekih problema da mi ne znamo?" -umješala se mama.

Ne, nemam! Zašto bih to i pomislili uopšte? -odgovorila sam braneći se.

"Adeline..znamo te skoro tvojih punih 17 godina. Ti stvarno misliš da ne znamo kada lažeš i skrivaš nam nešto? Moraš znati da nama možeš sve reći." -rekao je tata drmajući me za ramena.

"Da!" -proderala sam se.

"Šta da?" -upitala je mama.

"Da imam problema! Imam problema i to previše! Jedan od njih je što me svako u školi vrijeđa, a drugi da se još nisam pomirila da ću do kraja života ostati jebeno nepokretna i da svaki dan moram ići na glupe preglede koji mi ionako neće pomoći!!" -rekla sam sve u jednom dahu, vrištući.

Od svog tog bijesa počela sam plakati.

I da, odlučila sam. Reći ću im sve. Od dana kada su me svi počeli vrijeđati do danas šta se sve desilo u kantini.

I..rekla sam im. A oni su me pozorno slušali.

"Molim?? Samo te tako gurnula?? I niko te nije htio braniti? -rekla je zaprepašćeno mama.

"Da" -rekla sam spuštajući glavu.

"Ali gdje su bili nastavnici, direktor, ta žena kad se to desilo??" -upitao je tata.

"Ne znam! Sve se desilo tako brzo. U jednom trenutku sam se svađala sa njom dok sam u drugom već bila na podu." -objašnjavala sam mlateći rukama sa suzama u očima.

"Adeline, ali zašto nam nisi ništa ovo rekla? Pomogli bih ti." -rekla je zabrinuto mama.

"Nisam vas htjela i sa tim zamarati. Znam koliko imate obaveza na poslu i da me stalno vozite doktoru dok noću ne možete spavati od mojih noćnih mora." -rekla sam potišteno.

"Adeline ti nas nikad ne zamaraš! Mi smo ti roditelji, uvijek ćemo te voljeti i brinuti se o tebi. Da si nam rekla ništa se od ovoga ne bi desilo." -rekao je tata grleći me.

"Žao mi je." -rekla sam opet briznuvši u plač.

"Ššš.." -smirivali su me.

"Da li oćeš da odemo u školu i zatražimo da se kazni ta djevojka što ti je to napravila?"