UNFAIR // Grayson Dolan

Chapter 17

-Ok, vjerovatno će te me ubiti što toliko dugo nisam postavljala i  što sam preskočila toliko puno subota, ali jednostavno nisam mogla. Morala sam se malo odmoriti od pisanja i stopirati to malo + imala sam puno obaveza, takmičenja i kontrolnih, ali napokon to se sve privodi kraju i mogu nastaviti normalno postavljati. Žao mi je što vas nisam obavijestila i što ste toliko čekali, stvarno jeste. No, istina je, nedostajali ste mi. 

-Još jednom, jako mi je žao.

-Nadam se da još uvijek čitate priču i  da niste zaboravili šta se događalo, hahah! 

-Uživajte! :)

Adeline's POV.

I dalje sam buljila u smeđe Graysonove oči koje nisu pomaknule pogled sa mojih. Okrenuvši se prema ostalima, nisam mogla vjerovati šta su zapravo uradili.

"Kako ste to izveli?" -upitala sam.

"Pa, ono jutro kad sam se probudio odlučio sam otići do tvojih roditelja, koji su već bili budni." -rekao je kad je pogledao u mamu i tatu.

"Razgovarao sam sa njima i nagovorio ih da natjeraju tvog doktora da te pusti na eskurziju." 

"A zato ste uzeli slobodan dan?" -pogledala sam u njih.

"Da." -rekla je mama.

"Pričali smo sa doktorom jako dugo i napokon je popustio i dopustio ti da ideš." -dodao je tata.

"Čitav taj dan sam planirao stvari za ovo i kako ne bi posumnjala poslao sam Ethana da ti pravi društvo." -nastavio je.

Pogledala sam u Ethana kad mi je namignuo. Naravno.

"Zatim sam rekao Belle da odete u šoping "kako bi joj pomogla" no zapravo je kupovala kupaće za tebe."

Belle se nasmijala.

"I na kraju scena kako trebaš ići doktoru." -nasmijao se.

Gledala sam u njih očiju punih suza, ali od sreće. Toliko sam htjela na tu eskurziju i sad se ovo stvarno događa. Sve to, zahvaljući Graysonu.

Odjednom, zaletila sam se u njega i čvrsto ga zagrlila. 

"Ne moraš me udaviti. Još bi da živim." -čula sam njegov smijeh.

"Hvala ti Grayson, za sve." -rekla sam, stežući ga još jače.

"Nema na čemu Peach." -uzvratio je zagrljaj.

I tako smo stajali, dobrih par minuta dok nismo shvatili da svi i dalje bulje u nas. 

"Ako vam nije problem, ja bi išao na eskurziju, golupčići." -dobacio je Ethan.

Brzo smo se odmaknuli jedno od drugog. Okrenuvši se prema školskom dvorištu vidili smo autobuse koji nas trebaju voziti do aerodroma. Izgleda da trebamo krenuti.

Prišli su mi mama i tata čvrsto me grleći.

"Nedostajaćeš nam." -rekla je mama.

"Mama, to je samo sedam dana, ne selim se." -nasmijala sam se.

"Znam, ali brinem se! Spakovala sam ti puno sendviča i palačinki da ne ostaneš gladna i sve što trebaš od odjeće." -nastavila je.

"Dobro, dobro..." -rekla sam uzvrativši joj zagrljaj.

"Čuvaj se. Pamet u glavu." -rekao je tata gladeći me po leđima.

"Naravno." -osmijehnula sam se.

"Hoćemo li?" -pogledala sam u Belle i onu dvojicu.

Krenuli smo prema autobusima, dok su se ostali učenici gurali. Mahala sam svojima.