"Ona je nova djevojka.
On je loš momak.
Šta još ima da se doda?" - said by Clarissa Richmond.
--
Nakon što se doselila iz LA-a u mali gradić Rosewood, Madison nije mogla ni sanjati o tome da će za susjeda imati najzgodnijeg i najpopularnij...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Chapter 3 - Never Say Never
Kada mi zazvoni alarm, glasno i nezadovoljno zastenjem. Jedva nekako žmireći napipam mobitel i ugasim alarm, te se okrenem na drugu stranu prema Clarissi.
Nakon nekog vremena zazvoni drugi alarm i ja skočim iz kreveta.
„Gasi to sranje, " Clarissa se požali i zastenje, te se sakrije ispod bijelog jastuka. Nisam postavila dva alarma koliko se sjećam.
Pogledam prema noćnom stoliću u ekran mobitela.
Dva propuštena poziva.
Puhnem kad uzmem mobitel u ruke i pogledam koliko je sati: 6 sati ujutru!
Raširim oči.
Ja sam namjestila alarm u 7. Nisam planirala ustati u 6.
Ipak, sjetim se da to nije bio alarm, već propušteni pozivi. Pogledam bolje i ugledam nepoznat broj. Nakrivim glavu u stranu, zbunjeno. Odlučim nazvati, pa ko god da je. Čuće me za ovakvu ranu jutarnju gimnastiku mog uma!
„Halo? " začujem glas svoje drage majke.
„Heej, mama. Zvala si me?" upitam i shvatim da ne mogu ništa opsovati svojoj mami. Mogla sam spavati još sat vremena, a sada ništa od toga. Clarissa će trpiti moju frustraciju cijeli dan. No problem.
„Ah da, jesam dušice. Jesam li te probudila?"
Ma nikako.
„U redu je, nego kako to da me zoveš sa nepoznatog broja?"
Uzdahne. „Pa zato što sam, zamisli, zaboravila mobitel kod kuće."
Wow. Pašće kiša danas. Ona nikad ne zaboravlja mobitel i kad kažem nikad – onda stvarno tako mislim. Prijeko joj je potreban za posao.
„Ahaa, želiš li možda da ti ga donesem na posao? Ranije ću krenuti u školu. Nije mi nikakav problem", ponudim joj.
„Ti ako možeš, doleti do LA-a. Ja nemam ništa protiv."
Automatski se razbudim i zinem do poda. „Čekaj. Ti to ozbiljno?!"
Ona se nasmije. „Da bleso, tata i ja smo u LA-u. Zvali su nas da hitno dođemo i nismo ti stigli reći. Kada smo stigli u LA ti si tek došla iz škole i bilo je kasno da te zovem, a iskreno, tražila sam mobitel jedno dva sata jer sam bila uvjerena da sam ga ponijela."
Na glas se nasmijem i shvatim koliko mi je glas promukao i hrapav. Fuj.
„Dobro mama. Hvala što si mi javila," uzdahnem.
„Madison, budi dobra dok nas nema. Prvo-" krene nabrajati sve ono što već znam.
„Mama, znam. Nije mi prvi put da ostajem sama kod kuće," polako i sigurno kažem. „Nemaš se za šta brinuti, obećavam."
