Opsjednut

7. dio

Razmišljala sam još neko vrijeme o raznim stvarima kada mi je na um pao fakultet. Neprežaljeni fakultet, nešto što sam neizmjerno htjela, ali se nije ostvarilo. Da nas barem tata nije napustio, da barem mama nije bolesna, da barem Imam uvjete da upišem fakultet i radim ono što zaista želim, ali bojim se da ću zauvijek služiti drugim ljudima i nositi im kave i limunade.

Odlična je budućnost ispred mene, skuži sarkazam.

Još sam neko vrijeme razmišljala i utonula u san.

***

Budilica. Prokleta budilica. Osjećam se kao da sam spavala svega tri minute. Taj moj novi bajni šef stvarno nije normalan. Niti najgori šef na svijetu ne traži od radnika da se pojavi na poslu u 4 sata ujutro. Samo sam ja te sreće.

Umorno i neispavano, tako se osjećam upravo sada.
Lijeno sam se ustala iz kreveta i obukla odjeću koju sam sinoć popeglala i stavila na stolicu.
Obične tamno plave traperice, moje iznošene fake starke i obična bijela majica. Ništa posebno.

Umila sam se na brzaka, stavila malo maskare na oči samo da ne izgledam kao hodajući mrtvac, te sam žurnim korakom krenula prema svojoj najbližoj autobusnoj stanici.

Trideset minuta nakon, izišla sam iz autobusa te pokušala pronaći adresu koju mi je napisao. Jedino što me u tome sputavalo bio je mrak.

Nema nikoga na cesti da pitam za upute. Jedino što sam primjetila je to da je četvrt jako luksuzna.
Ogromne ville, najnoviji i najskuposjeniji automobili.
Gledajući uokolo, ugledala sam muškarca u crnome koji stoji ispred ogromne ograde jedne od villa.
Ne znam koliko je pametno od mene da pitam za smijer muškarca dok na ulici nema apsolutno nikoga.
No, ne mogu si priuštiti da zakasnim na posao prvi dan, odnosno noć, ali dobro.

Polagano, nesigurnim korakom sam se približila muškarcu te sam tek onda skužila da je to zaštitar.
Unatoč tome, ja sam svejedno ostavila dovoljno prostora između nas za svaki slučaj.

"Dobro jutro?" rekla sam više kao pitanje, sa dosta nesigurnosti. Nikad ne znaš.

"Da?" rekao je jednostavno, ali umor se osjetio u njegovom glasu.

"Trebala bi mi vaša pomoć." rekla sam tiho.

"Da?" ponovio je. Baš smo rječiti.

"Ovaj, možete li mi pokazati gdje je ova kuća, molim vas." rekla sam tiho, vodeći papirić sa adresom.

"Stojite ispred nje." rekao je pomalo drsko.
Odmah sam osjetila toplinu u licu, mislim otkud sam ja to trebala znati? Sva sreća pa je vani mrak i ne može vidjeti da se trenutno nenormalno crvenim.

"Aha...da...hvala." promrmljala sam i krenula otvoriti vrata kada sam osjetila ruke na svojim ramenima.
Ako tada nisam vrisnula od straha, neću nikada.

"Makni se!" proderala sam se prestrašeno.

"Gospođice, smirite se, ne možete unutra." rekao je strogim glasom.

"Ali..." krenula sam objašnjavati da radim tu, ali me opet prekinuo.

"Žao mi je, nemam nikakvih odobrenja da vas pustim unutra, pogotovo ne u 4 sata ujutro." rekao je te me udaljio od ograde.

"Ali..." pokušala sam opet, ali opet ista priča.

"Gospođice..." krenuo je, ali ga je prekinulo iznenadno automatsko otvaranje ograde.

Stavio je desnu ruku na uho, kimnuo glavom te pogledao u mene.

"Ispričavam se, očekuju vas unutra." rekao je te mi se pomaknuo s puta.

Zahvalila sam mu se i nesigurnim korakom krenula prema unutra.
Vrata su se otvorila, a na njima je stajala starica sa toplim osmjehom. Mahnula mi je rukom pokazujući mi da joj se približim.

Ušla sam unutra, te mi je pokazala gdje se nalazi kuhinja. Očito već zna moj posao.
Izvadila mi je limune iz hladnjaka, samo da kažem da ja veći hladnjak u životu nisam vidjela. Proteže se doslovno od poda do stropa, dobro možda malo pretjerujem ali svejedno, koji vrag?

Iscijedila sam sve limune, dodala vode i određenu količinu šećera u vrč, dodala sam dosta leda i to je to.

Moj sav posao.

Niti gospođa niti ja nismo ništa govorile. Ne izgleda kao da je odavdje. Izgleda više latino. Niska starica, iako u godinama vidi se da drži do sebe.

Odjednom sam čula kako netko ulazi u kuhinju.

Da, on. Glavom i bradom ono savršenstvo. Stao je ispred mene, dijelio nas je jedino "otok" jedan od drugoga.

"Dobro jutro." reka sam tiho gledajući u njega. Nije niti mrdnuo, kamo li rekao dobro jutro natrag.

Ulila sam limunadu u dugačku čašu te ju stavila ispred njega. Nije niti zahvalio već je uzeo čašu u ruku i popio gutljaj.

Malo je reći da sam bila nervozna, uzbuđena i prestrašena. Ipak mi posao ovisi o samo jednoj stvari, a to je limunada.

Spustio je praznu čašu natrag na stol te je pogledao ravno u moje oči.
Ne znam što bih točno trebala osjećati, ali jedno znam, njegov pogled je bio tajanstven.

Gledao me tako nekih par sekundi dok se nije okrenuo i krenuo prema izlazu.

"Jesy, slobodna si sada. Za tri sata se nacrtaj u mojoj tvrtki. Zapamti, ne toleriram kašnjena." rekao je bez ikakvih emocija te je izašao iz prostorije.

Malo je reći da sam ostala u šoku, kakva Jesy? To uopće nije moje ime.
I čekaj malo, ja sam se ustala u tri sata ujutro kako bih mu napravila jednu običnu čašu limunade i to je to?

Čudak. On je jedan obični čudak.

______________________________________

Vote? Komentar?

Evo ljudeki, kao što sam i rekla,
I'm back!
Malo mi je duže trebalo, ali evo.

Ja vas stvarno molim da KOMENTIRATE, stvarno bih željela znati što misliti o priči do sada.

Puno pusa! ❤