Opsjednut

10. dio

Imam osjećaj kao da tamo, pred njime, stojim sat vremena, a ne koju sekundu.
Nelagodno se nakašljao, ustao sa uredske stolice i otvorio novčanik.

Da, meni i dalje nije jasno što traži, jer i dalje ništa ne govori.

Izvadio je zelene novčanice i pružio ih meni.

"Uzmi." rekao mi je onim glasom, kao da moram uzeti ili će se nešto loše dogoditi. Ne doslovno, ali znate o čemu pričam.

"Molim?" upitala sam i dalje u čudu. Što će mi novci? Radim ovdje tek dva dana, nisam ni približno blizu svojoj prvoj plaći.

"Rekao sam da uzmeš, ne čuješ dobro?"
Kako mrzim taj njegov ton razgovora. Stvarno misli malo previsoko o sebi, a prenisko o nama "običnim smrtnicima".

"Razumjela sam vas, gospodine, ali mi nije jasno što će mi novci. Radim ovdje tek dva dana, nisam niti zaslužila novce." rekla sam iskreno.

"Previše si skromna, znaš? Trebala bi poslušati što ti drugi kažu. Sada trenutno nemaš drugog izbora." rekao je i stavio novce na stol ispred mene.
"Ovo nije tvoja plaća, ovo je dodatak koji ti dajem da poboljšaš svoju pojavu. Ukratko, ne dozvoljavam da moji radnici izgledaju..." spustio je pogled prema mojoj odjeći, te ga nakon sekunde odmjeravanja vratio na moje oči "...tako."

Malo je reći da sam ostala u čudu, ostala sam u apsolutnom šoku. Što on misli, tko je? Kako se uopće usuđuje tako razgovarati sa ostalima? Svi smo mi ljudi od krvi i mesa, sve nas pogodi ružna riječ. Ova me bome pogodila.

No ipak, ostala sam sabrana. Ne mogu si priuštiti da izgubim i ovaj posao. Previše mi trebaju novci.

"U redu..." pognula sam glavu. "...možete mi slobodno uzeti od plaće." rekla sam, uzela novce sa stola, i krenula prema vratima.

"Već sam rekao, izgleda da me opet ne slušaš. Ovo je dodatak, smatraj to kao bonus za učinjeno."

Prvo i osnovno, od kad on toliko priča? U dva dana ga nisam čula da s ikime toliko razgovara. Čudno, moram priznati.

Još jednom sam kimnula glavom, pozdravila ga i zatvorila vrata za sobom.
Čim me ugledala, Maria je potrčala prema meni.

"Isuse, jesi dobro? Izgledaš kao da si duha vidjela. Stvarno mi je žao, ali sigurna sam da ćeš pronaći drugi posao..."

O čemu ona govori, misli da sam dobila otkaz?

"Nisam dobila otkaz."

"A nisi? Čemu onda takav izraz lica?" upitala me, promičući moj pramen kose sa lica.
Podigla sam ruku u kojoj su se nalazili novci, i pokazala joj.
"Dao mi je novce da si kupim nešto od odjeće, jer kako kaže, ovakva ne mogu raditi kod njega, u njegovoj veličanstvenoj firmi."

"Tiho, čut će te!" rekla je glasnim šaptom i stavila mi ruku preko usta.
"Ne vidim nista loše u tome. Nakon radnog vremena ćemo svratiti do shopping centra da ti izaberemo nešto od odjeće." namignula mi je.

"Ajme hvala ti, stvarno ne znam što bih bez tebe." rekla sam i dala joj kratak zagrljaj.

"Nemaš frke malena, a sada moram natrag na posao. Vidimo se kasnije." rekla je i otrčala natrag iza pulta.

Ne mogu reći da mi nije krivo što ja sebi moram kupiti novu garderobu, a moja sestra i dalje nosi staro. Rađe bih njoj kupila stvari, umjesto sebi, ali moram zadržati posao.

Nakon njenog radnog vremena, našle smo se ispred zgrade i krenule prema autobusnoj stanici, ali nas je zaustavio nečiji povik.
Okrenula sam se i ugledala onog istog zaštitara koji je stajao ispred kuće gosp. Freemana.
Stale smo i sačekale da nam se pridruži.