Ples sa demonima proslosti(Edited)

Dimitrij

Upravo haos u njoj činio ju je prelepom.

Tokom čitave vožnje nisam mogao da se skoncentrišem ni na šta drugo do na put i vrelinu koja je strujala kroz mene,sa žarištem upravo na mestima gde cu bile njene prepone i male šake.

Vožnja motorom obično me je opuštala,vetar u kosi mi je pomagao da razbistrim misli i pobegnem u neki svoj svet,daleko od odvratne realnosti,ali sada je bilo mnogo drugacije.

Nisam želeo da pobegnem iz realnosti.

Kunem se,nikad mi teže nije bilo da obratim pažnju na put i vozila oko sebe,a isto tako mi nikad teže nije bilo da zadržim svoje ruke i kontrolišem nagon da stavim šake na njene butine,dodirnem te prste koji su mi grčevito stezali jaknu,kao da im život zavisi od tog parčeta tkanine.

U nekoliko navrata malo mi je falilo da zaustavim motor pored puta,na neko zabačeno mesto,i samo se okrenem da je osetim pod prstima.

Ne još,govorila mi je podsvest,i ma koliko mi teško bilo,bio sam svestan da se moram kontrolisati.Zaboga,pa od kada ja pokazujem slabost prema ženama.

Čovek koji vlada sobom vlada svim na šta ima pravo.

Ponavljao sam ovu rečenici u sebi iznova i iznova,sve dok se pred nama nije ukazala dobro poznata kapija.

Čim sam zaustavio motor,istog trenutka je Natašin stisak na mojim leđima i stomaku nestao,da bi se ona našla kraj mene,mirno skidajući kacigu,pre tom me ni ne pogledavši.

Čudno,ali mesta na kojima je do skoro bila njena koža sada su se osećala tako hladnim,a razum mi se brzo povratio,kao da me neko polio hladnom vodom.

Zar je mogućee da ima toliku moć nada mnom a da je praktično ni ne poznajem?

Radoznalo sam gledao njeno lice,proučavao joj visoke jagodice,ta prskosna i lajava usta,pokušavajući da shvatim šta me to toliko fascinira kod nje,ali našao sam je krajnje običnom devojkom.

S druge strane,Nataša kao da me nije ni primećivala.

Neobično mirna,stajala je i dalje pored mene,sa velikom torbom prebačenom preko ramena i kacigom u drugoj ruci,gledajući negde iza mene,u pravcu kuće.

Baš kada sam pomislio kako je ona samo jedna od onih sponzoruša koje jure novac,glas mog prijatelja Ahaba mi je samo još jednom povrdio koliko sam u stvari glup što je upoređujem sa drugim ženama.

"Ah,moji golupčiki!"veselo je pozdravio Ahab,raširenih ruku nam prilazeći,bez majice,u smešnim šarenim pantalonama,sa svoje dve ljubavnice za petama.

Najpre je mene pozdravio uz srdačan zagrljaj i tapšanje po leđima,te se okrenuo Nataši sa istom namerom,ali se istog trena predomislio,i znatno se uozbiljivši dodao"ah,maj pobratim,sad ja razume zašto ti onako brzo otiša!"uz to besramno odmeravajući Natašu,dok mu se veselost polako ponovo vraćala na lice.

Zbunjeno sam bacio pogled na Natašu koja je sada bila iza mene,ali nisam uočio ništa čudno u izrazu njenog lica.Šta više,izgledala je kao da se smeška.

I to Ahabu.

"Ahabe,ovo je Nataša..."počeo sam,ali u pola reči me je veseljak ponovo prekinuo