Ples sa demonima proslosti(Edited)

Moskva

Čovek koji se ničega ne plaši
je čovek koji nema koga da voli

˝Srce,dođi ovamo...˝ čujem Dorotejin glas i ubrzo osetim njene ruke na telu.

˝Skloni se od mene!˝istog trenutka skočim kao oparena,ni malo nežno je gurnuvši kako bih nastavila da se tuširam.I dalje ne mogu da verujem da neke žene mogu ovoliko da skrenu uprkos okolnostima...

Od kako sam došla na ovo mesto,Doroteja i njena banda mi ne daju mira.

˝Kučko,bićeš moja htela ti to ili ne!˝

Iznenada me hvata oko struka,privlači k sebi i tada osetim hladan metal na vratu koji me nehotice vraća u onu noć zbog koje se sve ovo sada i dešava.

˝Jedan pogrešan korak i proparaću ti grlo,a mamica i tatica neće moći da te spasu,jer dok stignu već ćeš se odavno ohladiti,gaduro!˝

Preplašena,pogledom tražim nešto u masi devojaka,ni sama ne znajući šta,moleći se u sebi za spas.Nikada nisam bila dobra kada je reč o tučama ili sličnim stvarima,jer iskreno,smatrala sam da je posao muškarca da štiti svoju ženu od svih napadača.Nikada nisam ni pomišljala da će mi žena držati nož na grlu,a još manje da će se sve to dešavati u zatvorskom kupatilu.
Teško disanje i pritisak u plućima me vraćaju u stvarnost i tada shvatam da nema šanse da se pokrenem,a da me ne iseku ili obore istog momenta.

Previše ih je.

Ali,svejedno,biću mrtva svakako.

Skupivši poslednje atome hrabrosti i snage,trzam se iz Dorotejinog naručja i udaram je svom snagom,te ona uz uzvik iznenađenja popušta stisak i sa jasnom nevericom u očima se tetura nekoliko koraka u nazad.
To je izgleda pobunilo ostale devojke i u gužvi uspevam da razaznam put ka izlazu i ne čekaći ni sekunde više udaram prvu devojku koja mi se nađe na putu i krenem ka cilju.

Baš kada sam pomislila da ću uspeti da se izvučem,Doroteja me hvata za kosu i vuče u nazad...

Tada osetim kako mi oštar nož klizi po licu,ostavljajući za sobom nepodnošljivu vrelinu i bol u oku,a trenutak kasnije,čitav prostor ispunjava glasak vrisak...

Naglo se uspravljam u krevetu i polazim rukom ka licu.

Tu je.

Moj divni podsetnik na prošlost koju sa odavno rešila da zakopam...

Ali očigledno je i ona rešila da se svaki put iznova vraća i progoni me.

Uz uzdah,ustajem iz kreveta i okrećem mali digitalni sat na noćnom stočiću ka sebi.

04:40

Pre nego i hvatim,sarkastičan osmeh mi se ote iz usta i ni ne trudim se da ga zadržim.

Naravno da je to vreme.

Već mesecima je svake noći isto!

Od kako sam izašla iz tog prokletog mesta uvek je isto.

Legnem.

Prošlost se obruši na mene u snovima.

Probudim se.

Uvek je isto.

Prokleto vreme.

Iako je mrak u sobi stajem pred ogledalo i zahvaljujući tankom snopu svetlosti koji se provlači kroz debele crne zavese uspevam da vidim obrise svog tela taman toliko da razaznam debelu liniju koja se proteže od obrve,preko oka,do polovine obraza.