Ples sa demonima proslosti(Edited)

Bol?

Nosim toliko bola u sebi,
da radije grlim bes i samocu
i cvrsto stezem u grudima.
Bol me je promenio u nesto
sto sam mislila da nikada
necu postati.
Promenio me je u osobu koju
ne prepoznajem i ne znam
kako da promenim.

M

rtva.

Devojka kojoj sam dugovala zivot i sve sto sam ikada imala je mrtva.

Ona je meni nebrojeno puta spasila zivot,bila tu i kada mi pomoc nije bila potrebna,a ja sam njoj samo jednom zatrebala.

Samo jednom.

I nisam bila tu.

Sada je vise nikad necu videti.

Devojka sa kojom sam delila svaki trenutak zivota u Moskvi,zbog koje sam zavrsavala fakultet,napredovala i imala sve sto mi je potrebno.

Sestra koju nikad nisam imala i koju nikad vise necu ni imati,jer sam je ja ubila.

Ja sam odgovorna za njenu smrt.

Da kazem da su mi dani u zatvoru i cinjenica da sam vec ubila nekoga pre ovoga teze padali,ili da je drugo ubistvo laske,je cista glupost.
Sve ono sto sam do sada prezivela,nije bilo nista u odnosu na ovo.

Kao kroz maglu secam se da me je Dimitrij izneo iz stana,zatim da su se doktori okupili oko mene govoreci neke nerazumljive stvari,dok sam ja pokusavala da iz odguram i dodjem do Dimitrija koji je posrnuo cim nas je izneo iz plamenog obruca.
Tih nekoliko trenutaka dok sam verovala da sam i njega ubila,dovrli su me do toga da sam grebala doktora koji je pokusavao da mi previje ispecene sake,i koji me je najzad vezao lisicama ne bi li se smirila,te je nagon da povredim nekog pored sebe presao u zelju da povredim sebe.

Potrebu da kaznim sebe.

To sam i pokusala udarajuci glavom o vrata kombija hitne pomoci iznova i iznova,svakim udarcem sve jace,dok nisam osetila kako me hladna igla ubada u vrat,a trenutak kasnije telom mi prolazi obamrlost.

Ne znam koliko vremena sam samo tako sedela i gledala u neku zamisljenu tacku ispred sebe,nesposobna da formiram misao,sve dok nisam cula njegov glas kako me doziva.

Tada sam shvatila da je sve ovo bio samo ruzan san i veselo mu prepricala ludost koja mi se upravo desila,ali pogled koji mi je tada uputio govorio je i previse.

Bol i sazaljenje ogledali su se u njegovim ocima dok mi je govorio da je sve gotovo,da nista od toga nije bio san.

Sledece cega se secam bile su njegove ruke oko mog tela,kako me grle,kao da zele da upiju moju bol,ali mu nisam dopustala.

Ovo je bio teret koji sam zasluzila da nosim i sa kojim sam zasluzila da umrem.

Znam da me je Dimitrij odneo u automobil,i odvezao daleko od tog mesta,u svoju kucu,ali kako sam se nasla na njegovom krevetu ne znam.

Ne znam ni koliko je vremena proslo dok sam samo tako sedela i gledala u tu crnu tacku ispred sebe koju sam izgleda samo ja videla,dok su mi oni glasovi u glavi,koje sam poslednji put cula pre nego sto cu upoznati Lolu,bili nikada glasniji,govoreci mi da sam ja kriva,da je ono trebalo biti moje mesto.

Crna tacka,kao da se svakim danom sirila,pretvarajuci se u mrlju a potom u rupu,koja je pretila da ne proguta,svakim danom sve bliza,ali nisam mogla reci da se nisam radovala njenom konacnom dolasku.

To bi znacila konacnu slobodu.

Konacno bi otisla u pakao,gde i pripadam i platila za svu smrt koju sam prouzrokovala.