Ples sa demonima proslosti(Edited)

Dimitrij

A sreća kao da nikada
nije bila namenjena meni.
Ja sam navikao da gubim,
sve što ikada poželim.

Da li vam se ikad desilo da pomislite "kakav sam ja srecnik?"a onda iste sekunde gledate kako sve to odlazi u tri krasne picke materine?

Samo,ovaj put nisam bio ni besan ni smiren ni staložen.

Svaki atom mog tela bio je napet,uspanicen.

Ja.

Dimitrij Aljekov.

Muskarac koji je mogao kupiti ceo svet.

Trcao sam za zenom koja je bila moj citav svet.

A to sam tek sada shvatio.

      Prošlo je već dobrih sat vremena od kako je Nataša izletela iz sale potpuno zbunivši,ne samo mene,već i mog oca i one rođake.

Ipak,nešto mi tu nije štimalo.

Kako da nikad pre nisam čuo za tog momka i njegove roditelje?

Odakle je ono rekao da su došli?

Nebitno.

Moram reći Mikaelu da proveri o čemu je ovde zapravo reč jer nešto debelo ne štima.

Ali,to će morati da sačeka.

Sada,prioritet je Nataša.

Ne shvatam ni čemu onakvo ponašanje.

Izgledala je kao da je videla smrt sa novogodišnjim lampicama,a i ono trabunjanje koje je usledilo potom skroz me je zbunilo.

"Nisi mogao ni ime da joj zapamtiš"prekorio sam oca,gledajući Natašu kako trči ka hodniku,kada sam se dovoljno pribrao da shvatim kako iz nekog razloga moram da igram ovu igru,ma koliko suluda i nejasna bila

"Ne,ja...ubeđen sam...."počeo je da zamuckuje moj otac,jednako zatečen kao i ja,ali sam ga na vreme prekinuo

"Poštedi me,odjebi od mene"hladno sam rekao udaljavajući se od grupe,pozdravivši se samo uz pokret glavom.

Nekako sam se suzdržavao do izlaska iz sale,a čim sam se našao van pogleda prisutnih,dao sam se u trk.

Pregledao sam sve sobe i prostorije za manje od deset minuta,zatim pozvao Mikaela,žurnim korakom izlazeći iz kuće.

"Nataša je nestala nađi je preko telefona"bez okolišanja sam rekao čim sam mu čuo glas s druge strane.

Tišina.

Zatečen je.

"Odmah,gazda"profesionalno je odgovorio

"I takođe,želim do jutra sve detalje o izvesnim gostima iz Beograda koji se trenutno nalaze na balu mog oca i predstavljaju se kao rođaci"nestrpljivo sam dodao čekajući u dnu stepeništa da mi momak doveze auto.

"Jasno"rekao je Mikael između tihog tapkanja po tastaturi koje se čulo u pozadini.

"Našao sam signal gospođicinog telefona,šefe"rekao je posle nekoliko sekundi.

U tom trenutku i mladić je dovezao automobil u koji sam žurno seo usput mu ubacivši napojnicu u šake.

"Nalazi se svega kilometar od vas"zblanuto je rekao,ne uspevajući da prikrije iznenađenje u glasu

Dodao sam gas izlazeći iz dvorišta,uživajući u zvuku motora"U čemu je problem,Mikaele?"nestrpljivo sam upitao kada ništa više nije dodao.

"Signal miruje,gospodine"