Ples sa demonima proslosti(Edited)

Mama

Svaka ruža ima svoje trnje
i ona nije bila izuzetak.

Mrak.

Divno.

Znate ono u filmovima kada glavna glumica sticajem okolnosti padne u nesvest i kao bude svesna svega oko sebe i slučajno čuje drage ljude kako pate za njom?

E,pa u napred da vam uništim svaku nadu.

Sve je to,deco,sranje.

Previše puta sam bila u ovakvom stanju i mogu vam reći da nije ni malo prijatno.

Slično je kao kada spavate,samo na momente vas potpuno obuzmu jake emocije,poput straha,tuge ili hladnoće i ne možete da se kontrolišete.

Opet,toga niste svesni sve dok se ne probudite i prizovete sećanje u pomoć.

Jednom rečju ja to volim da zovem ličnim paklom.

Proživljavate svoje najveće strahove,ne kroz slike,već kroz osećanja.

Jebeno.

A potom,dolazi ono drugo stanje.

E,ono je slično filmovima.

Tada ste delimično svesni glasova oko sebe i pokušavate da se prisetite šta se dešava i gde se nalazite,a pre svega pokušavate da otvorite oči,ali je to prilično teško.

Još ako imate neke povrede,kao što je u mom slučaju najčešće bila reč,to vas samo ponovo vrati u ono nesvesno stanje,jer je toliki bol iznenada,nepodnošljiv.

Međutim,ovoga puta,dok sam se borila da otvorim oči,nisam čula nikakvu buku oko sebe,osim jednoličnog pištanja koje mi je probadalo bubne opne.

I tada,u pokušaju da nađem izvor zvuka i po mogućnosti ga isključim,napravila sam grešku.

Istog trena kada sam se okrenula i šakom dotakla neku kutiju,telom mi je prostrujala takva bol,da je poslednje čega se sećam,jednolično pištanje,mnogo glasnije sada,tup udarac,neka topla tečnost oko mene,i bol koji mi je prostujao celim telom.

A potom ništa.

Ponovo.

Nisam sigurna da li je prošlo nekoliko trenutaka,ili pak nekoliko sati,ali kada sam ponovo došla sebi,odlučila sam da budem mudrija i prvo malo zastanem.

Još uvek zatvorenih očiju,oslušnula sam.

Bip-bip-bip.

I dalje prokleto pištanje.

To je onaj glupi bolnički aparat.

Znači u bolnici sam.

U redu,idemo dalje.

Potom sam polako pomerila prste na jednoj,a potom i drugoj ruci.

Bolelo je.

Ali osećala sam u isto vreme neko hladno strano telo u venama.

Igle.

Infuzija.

U redu,bilo je i gore.

Sada,da probam da se setim šta se desilo.

Hm,da,Bob me je odveo na borbu u Ukrajinu.

Pobeđivala sam.

Hm,ah,da,izgubila sam.

Pa dobro.

Bar ću malo moći sada da dremnem.

Ne osuđujte me,sve ovo iziskuje više napora nego što možete i da zamislite.

Prikupljajući poslednje atome snage promrmljala sam