Ples sa demonima proslosti(Edited)

Dimitrij

Ti nisi ubica,dragi.
Veruj mi kada ti kazem.
Kako znam?
Nemas to u svojim kostima...
Na kraju,lopov lopova uvek prepozna zar ne?
A ti si meni stranac.

Ne mogu reci da sam ikada bio osoba koja mari za emocije drugih ljudi i ono kroz sta prolaze,cak sta vise,ne mogu da kazem da sam ikada mario i za svoje emocije...jebiga,valjda godine mucenja i cinjenica da sam sam sebe morao da cuvam,podizem,izvlacim iz sranja i guram napred i napravile od mene ovakvog coveka.

Ljusturu od coveka,zapravo.

Istina,bio sam od krvi i mesa,ali ljudskosti nikad nisam imao.

Da me neko slusa sa strane sigurno bi rekao da prestanem da serem i mislim o sebi kao o bezdusnoj osobi,ali taj neko me ne poznaje.

Ko bi me ikada nazvao dobrom i pozrtvovanom osobom da me je video pre par godina,jos kao klinca, kako mi otac drzi pistolj uperen u celo,spreman da opali samo jer sam mu rekao da je sam kriv sto nas je majka napustila.

Ko bi ikada rekao da sam dobar i pozrtvovan kada ni tada nisam trepnuo od straha,vec sam mu se smejao u lice kao manijak?

Usudili bi ste se da me gledate u oci i slazete tako nesto,a videli ste koliko ludosti imam u ocima?

Ne hrabrosti,ludosti.

Hrabar covek zna kada treba da odustane.

Ja?

Ja sam lud.

Svestan da nisam imao nista da izgubim.

Vec sam sebe smatrao mrtvim.

Znaci,prava smrt bi bila samo promena destinacije.

A takvi su najgori.

Oni nemaju nista,ali uzimaju sve.

Kako znati da si takva osoba?

Pogledaj sebi u oci.

Taj jeziv odsjaj koji vidis u ogledalu,to je to.

Odjaj mrtvila.

Taj odsjaj sam najvise voleo na sebi.

Cinio me je nezaustavljivim.

Ali,sada me je taj isti sjaj plasio kao nikad nista u zivotu.

Jer ga nisam gledao u svojim ocima,vec ocima zene koju volim.

Bog mi je svedok,koliko sam se molio,iako nisam nikakav vernik,da ne ucini nista glupo i da je sacuva dok sam je cvrsto drzao za ramena i govorio da joj je stan verovatno vec sada pun vatrogasaca koji pokusavaju da ugase plamen i da joj je najbolja prijateljica verovatno u tom plamenu,dok me je samo nemo gledala,krvavog lica,rascupane kose i usne rasene u ugli dok se tanak mlaz krvi spustao niz bradu,ometajuci me.

Ne znam kako sam odoleo porivu da je cvrsto zaglim,obrisem krv i tako prelepu zagrlim dovoljno jako da je uvucem u sebe i sacuvam od svih problema koji se desavaju i koji ce se tek desiti,a ujedno i izbrisem sve ruzno sto je ikada prozivela,zacudjen kakve misli mi budi samo dok me gleda tim krupnim ocima.

Nekoliko trenutaka sam uzalud gledao u nju u nadi da procitam bilo kakvu emociju,ali bezuspesno,da bi se u delicu sekunde smenilo nekoliko njih.

Strah.

Bes.

Mrznja.

A potom ono sto me je najvise plasilo.

Mrtvilo.

I onda sam shvatio da je razmisljala upravo o onome sto sam joj precutao,samo da ne bi doslo do ovoga.