Ples sa demonima proslosti(Edited)

Istina

Cudno je kako se svi strahovi
cine mnogo stvarnijim
i blizim u mraku,
zar ne?

Da budem iskrena, nikada nisam mislila da cu biti od onih srecnika koji zive dovoljno dugo da zavrse skolu,upoznaju ljubav svog zivota,zaljube se,vencaju,osnuju porodicu i gledaju svoja pokoljenja kako odrastaju.

Takve ljude,u stvari,nisam ni smatrala srecnim.

Pre su mi se cinili kao gomila idiota spremna da se utapa u prosek.

A ja,iz nekog razloga,to nikada nisam zelela...

Bojala sam se starosti.

Nemoci.

Ali smrti?

Nikad.

Mada,kad vec govorimo otvoreno o svemu,nisam ocekivala da ce smrt biti ovako...

Bolna.

Nefer.

A opet tako opipljiva.

Svaki atom u telu me je boleo,dok su mi je stomak i udovi goreli.

Jesam li ja to u paklu?

Posto mi je sada definitivno jasan izraz: Goreti u paklu.

Logicno da jesi,ko je jos video ubicu u raju?

Nasmejala mi se podsvest slatko.

Jebi se.

Znaci ovo je moja kazna?Razgovor sa podsvescu,iznova i iznova,oko iste stvari?

Hah,kao da vec nisam prosla kroz to.

Cimicno sam razvukla usne u osmeh,ali kada sam pokusala da ispustim glas,jak bol u plucima me je presekao,nateravsi me na kasalj.

Naglo otvaram oci i uspravljam se u krevetu,jednom rukom se drzeci za grlo,a drugom  za stomak,koji me je jako boleo,pokusavajuci da uhvatim vazduha.

Suze su mi vec polako krenule niz lice,od naprezanja,ali vazduh nikako nije dolazio do pluca,samo se peckanje povecavalo,postajuci nepodnosljiv bol,dok su mi zute i plave tackice zaigrale u tami,pred ocima.

Kunem se ovo je pakao.

Moj licni oblik pakla.

Da umirem,ali nikad da ne skoncam.

Odjednom,osetila sam ruke koje me hvataju za ramena i tresu,a potom i glas kako me doziva"Natasa!Natasa,u redu je disi,disi!"

Unezvereno sam gledala oko sebe,pokusavajuci da nadjem izvor tog prelepog dubokog i tako poznatog glasa,ali je tama bila preduboka.

Marko.

Ovo je on.

Strah je ponovo zavladao mnome,dok se kasalj samo pojacao,a pluca kao da su mi se susila i pokusavala izaci na usta.

Ako nista,barem znam da se skot takodje u paklu.

Sa mnom...

E,jebiga.

"Disi,pobogu!"ocajno je uzviknuo ponovo isti onaj glas,navodeci me da ga jos jednom bezuspesno potrazim u mraku.Marko ne bi zvucao tako ocajno,on ne mari,za njega sam mrtva.Zasto ne mogu da se setim ovog prelepog glasa "Prati me...udah...izdah...duboko udahni...sada polako izdahni...udahni....koncentrisi se samo na moj glas,hajde,molim te,za mene,prznice,molim te"molecivim glasom je rekao,i zaista,nakon par minuta,kasalj je prestao i uspevala sam da udahnem koliko -toliko vazduha u sebe.

Kako me je ono nazvao ovaj glas?

Praznica?

U mislima mi je istog trena zaigrao lik mladog muskarca crne kose i ociju koje sam iz nekog razloga obozavala.