Ples sa demonima proslosti(Edited)

Dimitrij

Jake vole svi
jer ne traže ništa.
To ne znači da im ništa ne treba.

"Mikaele,ti uzimaš motor,ja sa Natašom idem kolima za Moskvu"rekao sam,čim sam izašao na hladan zimski vazduh noseći onesvešćenu Natašu u naručju, i zaučuo Mikaela iza sebe

"Gazda,mislim da nije pametno voziti za Moskvu"promrmljao je dok mi je dodavao ključeve

"Verujem da to nije tvoja stvar"prasnuo sam,otključao automobil,položio Natašu na oboreno suvozačevo mesto,brzo skinuo jaknu,zatim je zgužvao i namestio kao jastuk,a potom uz tresak zalupio vrata i otrčao na svoju stranu auta.

Bez oklevanja sam seo,upalio motor i dodao gas do daske,kako bi što pre izašao iz ovog prokletog grada.

Mrzim ovo mesto!

Iznervirano sam lupio pesnicom u volan,ubrzao još malo,kao da me sam đavo juri,prošao kroz semafor...i uz škripu guma ukočio.

Prokleta gužva!

Ko još u pola noći putuje van grada!

Pokušao sam da vidim čemu toliki zastoj,ali uzalud,videla se samo velika kolona i grupa ljudi u daljini.

Iznervirano sam izašao iz automobila,i potrčao napred,kada me je vibracija telefona naterala da usporim.

I dalje sam odmereno hodao ka gomili,usput podignuvši slušalicu,ne zamarajući se da vidim ime na displeju.

"Halo?"nezainteresovano sam rekao

"Gazda,ispred vas se održava neki karneval,čitav grad je blokiran,proslava povodom pobede njihovog tima u..."

Prekinuo sam.

Zatim se okrenuo i potrčao prema kolima,pokušavahući usput da se prisetim nekog zaobilaznog puta.

Sranje.

Izgubiću barem sat vremena dok ne izbijem na autoput sa kog sam došao.

Sada sam bio iznerviran izvan svake granice.

Osetivši se bespomoćno,pod naletom adrenalina,svom snagom sam udario glavom u volan,usput glasno psujući.

I baš u sred moje melodrame,pažnju mi je privuklo tiho mrmljanje.

"Nataša!"u sekundi sam se našao kraj nje,ubeđen da se probudila,ali i pomalo zbunjen jer je govorila besmislice

"Nataša"blago sam je protresao,ali je ona samo nastavila da bunca,dok su joj kapci bili grčevito sklopljeni,kao da vidi nešto neprijatno pred sobom

"Nataša"probao sam ponovo,ruku joj položivši na obraz kako bih je prenuo iz sna,kada sam shvatio da je potpuno oblivena znojem.

Sranje,ona gori.

"Sranje,sranje,sranje!"brzo sam uhvatio ključeve i startovao motor,ubacivši u rukverc kako bih se izvukao iz ove gužve.

Od siline okreta,gume su zaškripale,verovatno ostavivši crn trag na putu,ali nisam sada mario za to.

Sa jednom rukom na volanu,a drugom tražeći najbliži put do bolnice u telefonu,usput sam bacao i poglede na Natašu koja je sada bila potpuno mirna.

Ne znam da li me je više plašilo kada je buncala i dok je sada ovako nepomična.

Čim sam našao rutu do najbliže bolnice,nazvao sam Mikaela i javio mu gde da se nađemo,potom bacio prokletu spravu na zadnje sedište i stisnuo pedalu gasa do daske.

Bacivši još jedan pogled na Natašu,nisam mogao da odolim a da je ne uhvatim za ruku i blago stegnem.

"Biće sve u redu"promrmljao sam,ni sam potpuno siguran da li pokušavam da ubedim nju ili sebe.