NESTALA

Egoista

Dženifer i Maks su nastavili da se gledaju u oči dok ih je Lori u čuđenju posmatrala kroz prozor.
- Makse...ja... ( nije stigla da dovrši rečenicu, Maks ju je prekinuo )
- Ćuti! Ne govori ni reč više! Znaš šta Dženifer?! Nećemo napraviti pauzu, raskinućemo! Gotovo je sa nama Dženifer!
- Makse...molim te...ne ljuti se...
- Ne ljutim se ja!
- Makse!

Ne želevši da čuje ni reč više, otišao je. Ni jednom se nije okrenuo, a Dženifer je slomljenog  srca stajala u mestu kao ukopana. Nije mogla da poveruje u ovo što se desilo. Ona samo nije želela da je Maks uhodi, samo je želela normalnu vezu od pre. Pre su bili savršeni par kome je svako drugi mogao da zavidi. Ali više nisu.

"Da li je moguće da sam upravo videla i čula kako dečko i devojka raskidaju?!" pomislila je Lori.

***
Sunčan dan donosi nova iznenađenja i nove živote. Ali isto tako ih i odnosi. Naravno, kao i svuda, i ovde se mogu primetiti snuždena lica učenika osnovnih i srednjih škola. Ali i pored namrgođenih, snuždenih i bledih lica...tu su i srećna lica. Srećna i rumena lica. Neki su zaljubljeni, neki se vole, neki se mrze...ali ne i Lori. Iako ima 17 godina, Lori još ni jednom nije imala dečka. Čak joj se nije desio ni prvi poljubac. Potpuno nezainteresovana za sve oko sebe, Lori sedne na svoju stolicu.

- Dobar dan!

Veselo je dobacio nastavnik koji je ušetao u učionicu.

- Kladim se da je nastavnik pronašao devojku. ( rekao je Kevin )
- Aham, samo sanjaj. ( dodao je Stiven )

Naravno, njih dvojica su sedeli zajedno i svaki čas su šaputali o glupostima. A Lori kao i mnogim drugim učenicima, oni su bili zgodni kreteni. Ali mnogim devojkama su bili samo savršeni.
- Pa ovako učenici. Danas sam posebno raspoložen i pošto se bliži kraj školske godine, odlučio sam da vas pustim da ovaj čas pričate i zabavljate se. Ali naravno, bez pravljenja nereda u učionici.

Kevin se dvoumio da li da pita nastavnika sledeće pitanje ili samo da se zabavlja sa ostatkom razreda.

- A zašto ste posebno raspoloženi profesore?
- Zato što sam raspoložen Kevine. - Mogu li da pogodim?
- Pa ne znam ja. Možeš li?
- Mislim da mogu.
- Hajde ako pogodiš dobićeš peticu.
- Našli ste svoju srodnu dušu?

Sledećeg trenutka svi iz razreda su prasnuli u smeh. Čini se, smeh bez kraja. Ali ipak je smehu ubrzo došao kraj.

- Pa...bravo za tebe Kevine.
- I hoću li dobiti pet?
- Zasluži.

Kevin je samo okrenuo glavu u stranu, te je nakon samo par sekundi pogledao Stivena.

- Jesam li ti rekao da je to.u pitanju? ( upitao je Kevin )
- Jesi. ( odgovorio je Stiven )
- Ej brate, vidi Lori. ( rekao je Kevin )
- Onu rugobu? ( rekao je pogledavši je )
- Da. Ali brate nije tako ružna.
- Znam. Samo mi je slatko da je tako nerviram.
- Koji si ti kreten brate.
- Ja sam egoista.
- Lepo je to što priznaješ. ( rekao je osmehnuvši se )

***
Konačno je zvonilo za kraj poslednjeg časa. Umorni učenici su ustali sa svojih mesta te su polako krenuli svojim kućama.

- Hej rugobo! ( rekao je Stiven osmehnuvši se provokativno )
- Zar ti nemaš pametnija posla nego mene da zajebavaš? ( rekla je Lori snažno zalupivši vratima svog ormarića )
- Na tvoju sreću nemam.
- Ti misliš da si savršen?
- Naravno. I ti imaš sreće što ovako savršen stojim baš pored tebe i razgovaram sa tobom.
- Ti si iritantni egoista.
- Znam.  ( rekao je ponosno sa osmehom na licu )
- Lepo što priznaješ.
- Hmm...gde sam to već čuo danas? Ahh da. Sećam se.

Lori je već bila iznervirana, te je odmah krenula ka izlazu iz škole. Jedva je čekala da napusti ovu užasnu ustanovu. Naravno, Stivenu još uvek nije bilo dosta zezanja. Odmah je pojurio za Lori te je stao ispred nje.

- Pomeri se egoisto, ja moram da idem kući. Ako nisi znao, imam domaći koji se neće sam magično uraditi. ( rekla je iznervirano )
- Oooo...zar nevaljale devojčice poput tebe moraju da rade domaći?
- Ja nisam nevaljala devojčica.
- Ah da...zbunio sam se. Ti si samo štreberka.

Ove reči su povredile Lorina osećanja. Ovaj put je uspešno zaobišla osobu ispred sebe, te je nakon otprilike pola sata stigla kući.

- Gde su mi sad ključevi dođavola?! ( rekla je uspaničeno )
- Hej Lori!

Lori se okrenula te je iza sebe ugledala komšinicu. Malena brineta, prilično zgodna, zelenih očiju. Lori je oduvek volela zelenu boju. Njena komšinica je imala samo 15 godina i zvala se Džulija.

- Hej Džulija.
- Što si tako uspaničena? ( upitala je znatiželjno )
- Izgubila sam ključeve od stana.
- Pomogla bih ti ali stvarno žurim na trening. ( rekla je hodajući prema stepenicama )
- Nema potrebe Džuli.
- Vidimo se valjda kasnije.
- Okej.

Konačno, nakon skoro deset minuta, Lori je pronašla ključeve od stana. Otključavši vrata stana otvorila ih je i ušla unutra. Odmah je otišla da se istušira. Stajala je u tuš kabini dok su se hladne kapi vode slivale niz njeno nago telo. Njena svilena kosa bila je mokra, sada je izgledala duže nego kad je suva. U misli joj je ušetao Stiven, a zajedno sa njim i njegove reči.
'Ti si samo štreberka!'
'Ti si samo štreberka!'
'Ti si samo štreberka!"
Te reči su se stalno ponavljale u njenoj glavi čineći da Lori sve više ludi i besni. Samo je želela da kaže Stivenu nešto što će povrediti njegov ego, baš kao što je i on povredio njena osećanja.