NESTALA

Samo njegova

Prošlo je već par dana od saznanja da je Sem izgubila bebu. Sem je ovih par dana provela kod Lori jer je bila psihički uništena. Jedino rešenje i jedina osoba koja joj je mogla pomoći jeste bila njena najbolja drugarica.
Takođe, Lori je bila jedina osoba kojoj je Sem verovala.
Sati su prolazili a njih dve su samo sedele u dnevnom boravku Lorinog i Filipovog stana, dok su bile pokrivene ćebetom i razgovarale.
- Šta misliš ti Lori...da li je moje dete bilo muško ili žensko?
Rekla je promuklim glasom od plakanja, dok ju je Lori pažljivo slušala.
- Ne znam. Ali pretpostavljam da je bilo žensko.
- I ja, ali više sam želela sina.
Izgovorila je to sa sitnim osmehom na licu dok je zamišljala sebe sa svojim sinom u naručju. Nadala se da će se to jednog dana stvarno desiti.
- Jesi li gladna?
Upitala je Lori gledajući u Sem i očekujući potvrdan odgovor. Očekivala je da Sem potvrdno odgovori na ovo pitanje, jer ranije nikada nije odbijala hranu. Ona je jedna od onih ljudi koji mogu da jedu bilo gde i bilo kad'.
- Ne mogu...nisam gladna...
- Ko to bre nije gladan?!
Začuo se hrapav muški glas koji je svake sekunde postajao sve glasniji. U dnevni boravak je ušetao Leon.
- Leone, mislim da sada nije vreme za tvoje sprdnje.
Izgovorila je Lori gledajući ga popreko.
- Izvinjavam se snajka, ali ja ću se sprdati kad' god ja hoću i sa kim' god hoću.
Izgovorio je to sa šmekerskim osmehom na licu, na šta je Sem zakolutala očima.
- Znaš Sem, čudi me što su ti oči još uvek na mestu za to koliko puta dnevno ih prevrneš.
Rekao je sa još uvek šmekerskim osmehom na licu, dok se udaljavao od dnevnog boravka sa flašom viskija u ruci.
- Zašto ste uopšte doveli njega ovde?!
Upitala je Sem vidno iznervirana, na šta joj je Lori takođe iznervirano odgovorila.
- Pravio je razna sranja u Londonu.
- Sjajno, pa ste ga doveli ovde da i tu uradi isto.
- Hej, tišina tamo! Nisam ja birala gde ćemo i šta ćemo sa njim!
Nakon što je to izgovorila, ustala je sa kauča na kom je sedela i otišla do frižidera po sladoled.
Iako je napolju padala kiša, ona je jela sladoled. Njoj nije predstavljalo problem kišno vreme. Čak su ona i Sem jedne zime izašle napolje po snegu i jele sladoled dok su sedele na klupi. Ljudi su ih gledali kao da su psihički bolesnici, ali njima to nije smetalo.
- Sada ćeš jesti sladoled?
Upitala je Sem začuđeno.
- Naravno da hoću. Zapravo si ti ona koja me je navukla na ovo. Pre nisam čak ni tokom leta jela sladoled, ali ti si me drugarice moja navukla.
Sem se nije čak ni nasmejala na Lorine reči, što je bilo prilično čudno i iznenađujuće. Ona je obično bila ta koja se svemu smejala, ali sada nije imala čak ni najsitniji osmeh na licu.
Ovaj gubitak deteta ju je stvarno mnogo povredio.
- Dilan još uvek ne zna da si izgubila bebu?
- Ne. Mislim da je i bolje što ne zna. Napravio bi skandal.
- I ja bih napravila skandal da sam na njegovom mestu.
Rekla je Lori dok su joj usta bila popunjena sladoledom.
- Ne želim ništa da mu kažem. Bar ne za sada.
- Jednog dana ćeš morati.
- Znam...
Znala je Sem da će morati jednog dana da mu kaže istinu. On čak ni ne zna da je ona bila na operaciji. To i jeste razlog zašto se nije vratila kući, jer je znala da bi on istog trenutka primetio da njenog trudničkog stomaka nema.
- Hoćeš da gledamo neku seriju ili film?
Upitala je Lori sa sitnim osmehom na licu, na šta je Sem odgovorila negativno.
- Ne mogu, želim malo da odspavam. Mogu li da spavam u tvojoj sobi malo?
- Naravno.
Izgovorila je Lori snuždeno. Znala je da će njenoj najboljoj drugarici biti potrebno dosta vremena da se oporavi u svakom smislu te reči.
Lori je pomogla Sem da dođe do kreveta u njenoj sobi, još uvek je imala poteškoća dok je hodala. To su bile posledice operacije.
- Odmori se Semi.
Kada je Lori izašla iz sobe i za sobom zatvorila vrata, Sem je istog trenutka pustila slanu tečnost da joj se sliva niz obraze.
Opet je razmišljala o svom mrtvom detetu, koje nije dočekalo ni da vidi svet svojim malenim očima. Dete koje nije dočekalo ni da ugleda svoju majku i oca.
Nakon otprilike deset minuta ležanja i plakanja na Lorinom i Filipovom krevetu, Sem je ustala sa istog i otišla u kupatilo.
Iako joj je bilo teško da hoda, ipak je nekako stigla do kupatila.
Na njenu sreću, kupatilo je bilo povezano sa sobom.
Kada je ušla u kupatilo, uplakana je stala pred ogledalo i gledala svoj odraz.
- Prokletnice jedna! Ti ne zaslužuješ da imaš dete! Ti ne zaslužuješ sreću niti bilo šta drugo!
Govorila je svom odrazu u ogledalu, dok joj se slana i providna tečnost slivala niz rumene i sada već natečene obraze.
- Ali jedno ipak zaslužuješ! A to ćeš sada i dobiti!
Nakon što je to izgovorila, otvorila je fioku ispod ogledala i izvadila žilet iz iste.
Tada je sela u kadu, te je par minuta ostala da sedi u tišini.
Kada je prošlo tih par minuta, žiletom koji je držala u levoj ruci je posegnula ka desnoj ruci.
Nije čekala više ni sekundu, počela je da reže svoju kožu sa žiletom. Već tada je osećala snažnu bol, ali tada je usledilo ono najgore. Presekla je sebi jednu venu, te je tog trenutka zajecala dok je krv tekla niz njenu ruku nenormalnom brzinom.
Krvi je bilo na sve strane, a pogotovo na njenoj odeći.
Prošlo je oko trideset sekundi nakon što je presekla venu, te je zbog velike količine izgubljene krvi pala u nesvest.
Sve što je sada videla jeste bila tama, potpuni mrak svuda oko nje. Tada su joj se priviđala njena deca, zapravo, priviđala joj se njena porodica iz snova.
Sada je imala viziju onoga što je oduvek želela da doživi. Ali sada zna da ona nikada u životu neće imati sreće.
Sve je više tonula mrak, tama ju je uzimala za sebe.
Tamnokosi dečko je bio u svom kupatilu, te je pokušavao da pusti vodu na lavabou ali mu nije uspelo.
Pošto su u stanu imali još jedno kupatilo, krenuo je ka istom.
Ali da bi došao do tog kupatila morao je proći Lorinom i Filipovom sobom.
Polako je otvorio vrata njihove sobe, ali sve što je video jeste bio razbacan krevet.
Tada je krenuo da hoda ka kupatilu, kada je prišao vratima ona su bila odškrinuta.
Gurnuo je vrata te je ostao zaprepašćen ugledavši Sem u kadi, dok joj je odeća bila natopljena krvlju.
- Sem! Šta si to uradila?!
Istog trenutka je pritrčao kadi i sklonio žilet iz Semine ruke.
Proverio joj je puls na ruci koja nije bila isečena, te je shvatio da joj je puls jako slab.
Uzeo ju je u naručje i nije mario za to što je sada krv kapljala svuda po njegovoj majici i patosu. Nosio ju je kroz kuću sve do dnevnog boravka, dok je dozivao Lori.
Tada je plavokosa prestrašena ustala sa kauča, dok su joj se šake nalazile preko lica.
- Sem! Šta je to uradila Leone?!
- Kao što vidiš, presekla je sebi vene. Ne znam kako je nisi čula, ali vrata od kupatila su bila otvorena.
- Nije to sada bitno, moramo je odvesti u bolnicu odmah! Jel diše?! Kakav joj je puls?!
- Diše, puls joj je jako slab.
- Odmah zovem Filipa!
Izgovorila je Lori glasno i zabrinuto, dok je tražila telefon.
- Filip neće stići, daleko je odavde! Zovi nekog' drugog!
- Dobro...koga da zovem...koga da zovem? Dilan!
Izgovorila je to tiho, tako da je samo ona mogla sebe da čuje.
***
Sem je sada na intenzivnoj nezi, povezana je na dosta aparata i desna ruka joj je skroz zavijena.
Dilan, Lori i Leon su se nalazili u čekaonici već više od dva sata.
Dilan je od Lori saznao sve, znala je da Sem nije htela da mu kaže...ali sada je prosto morao sve da sazna.
Nije bio toliko besan koliko je bio razočaran jer mu Sem nije rekla istinu.
Pre su sve mogli da kažu jedno drugom, a sada je ona dosta toga sakrivala od njega.
Sada se čini kao da bi bilo ko mogao da je zavara i da joj pomuti razum, a nekada je to mogao samo on.
Ona je nekada bila samo njegova.