NESTALA

Propuštena prilika

Prošlo je više od sat vremena od kad su Lori i Filip saznali za tuču u Londonu.
Filip je odlučno išao do aerodroma zajedno sa Lori, kako bi otišli u London po Filipovog brata.
Lori je bila i više nego nervozna trenutno, želela je da se ona i Filip vrate čitavi kući, u Meksiko. Želela je da se sve dobro završi u Londonu.
Dok je hodala ka avionu sa Filipom držajući se za ruke, osećala se bezbednom. Pored njega je osećala bezbednost i sreću.
Kada su svi putnici ušli u avion i zauzeli svoja mesta, avion se za nekoliko minuta našao visoko u vazduhu. Lori se davnih dana plašila visine više od ičega, ali savladala je taj strah.
Ovo joj je treći put u životu da ide negde avionom, a prvi put da ide sa Filipom.
- Plašiš se visine?
Upitao je Filip tiho.
- Više ne.
Odgovorila je Lori takođe tiho naslonivši svoju glavu na Filipovo rame. Nakon nekoliko sati provedenih u avionu, konačno su se našli u Londonu.
- Idemo da pronađemo Leona, kada ga pronađemo vodimo ga u Meksiko.
- Da li ti je Leon rođeni brat?
- Da, blizanac.
Lorinom glavom su u ovom trenutku prolazile razne misli, a posebno ta misao da bi nekada mogla da pomeša Filipa sa Leonom.
- Zašto vam nisu dali slična imena? Filip i Leon su potpuno različita imena.
- Znam...ali eto, meni je još bolje što nemamo slična imena. I moram ti ovo reći sada...Leon je dosta problematičan tip. On je ženskaroš poput Stivena, a možda čak i gori.
Na sam pomen imena Stiven, Lorinim telom su prošli trnci. Setila se njihova dva poljupca, prvi put kad je ona poljubila njega i drugi put kad je on poljubio nju.
Znala je da su oba poljupca bila velika greška, ali osećaj je bio prokleto dobar.
- Divno...znači...po karakteru niste isti.
- Da, na svu sreću.
Kada su konačno stigli u policijsku stanicu, otišli su do recepcije i pitali za Leona.
Prošlo je 24 sata od kako su doveli Leona u policijsku stanicu, tako da je sada bilo pravo vreme da ga puste.
- Vodim te u Meksiko brate, a budeš li tamo upao u još neku tuču...više te ne vadim iz zatvora!
- Oduvek si bio onaj dosadni brat Filipe.
Kada su njih dvojica izašli iz stanice, prišli su Lori. Leon je istog trenutka počeo da je odmerava pogledom, morao je priznati da je bio zadivljen.
- Ko je ova lepotica?
- Filipova devojka.
Odgovorila je Lori drsko.
- Drskost ti pristaje.
- Lori, ovo je moj verovatno umnobolesni stariji brat Leon.
- Ne laskaj mi toliko mali brate.
U tom trenutku je u Lorine misli ušetao Stiven, setila se da je on u Londonu trenutno. Pomislila je kako ima priliku da ga vidi ponovo posle dva meseca.
***
- Obećavam, odlazim iz grada i ne vraćam se više nikada samo me prestanite smarati sa kaucijom i ostalim glupostima. Kako je onaj govnar od Leona izašao bez kaucije?!
- Ti si još uvek pod dejstvom alkohola!
- Nisam! A i da jesam, ne bih trebao da budem u policijskoj stanici nego u bolnici na trežnjenju!
Besno je govorio Stiven dok je šakama snažno stezao šipke od ćelijskih vrata.
- Gospodine Stivene Doson plaćena vam je kaucija, možete da idete.
Izgovorio je drugi policajac otvorivši vrata ćelije i odlazivši nazad na svoje radno mesto.
Stiven je znatiželjno hodao ka izlazu iz policijske stanice te je ispred iste ugledao svog najboljeg prijatelja. To je bio Kevin.
- Ti si mi platio kauciju?
- Jesam brate. Ajde sada, spakovao sam te i poneo tvoj kofer...već sam kupio karte za Nju Orleans.
- Znači idemo kod moje sestre?
- Da, idemo kod tvoje sestre.
Stiven je već uveliko razmišljao o odlasku kod svoje sestre, ali nikada nije imao vremena ni novca da sebi priušti odlazak kod nje.
Uzeo je kofer u svoje ruke i krenuo zajedno sa Kevinom ka taksiju koji ih je čekao samo par metara dalje.
Taksista ih je za desetak minuta odveo do aerodroma, iako je bilo još dosta vremena do njihovog leta.
Seli su u čekaonicu i razgovarali, planirali su šta će sve da urade u Nju Orleansu.
Stivenu je u tom trenutku u misli ušetala Lori, imao je neki čudan osećaj kao da je ona u Londonu. Kao da je ona u njegovoj blizini.
***
Filip, Lori i Leon su sedeli u kafiću čekajući da bude vreme za njihov let.
Leon je bio dosta pričljiv, a to je Lori mnogo podsećalo na Stivena.
On je takođe bio dosta naporan.
- Dakle, Lori...jesi li ti jedinica?
Upitao je Leon sa neodoljivim osmehom na licu.
- Da, Leone. Jedinica je.
Odgovorio je Filip umesto Lori jer je ona odlutala negde sa svojim mislima. Osetila je šaku na svojoj te su joj trnci prošli čitavim telom.
Kada je shvatila da je to Filipova ruka pogledala ga je nekako izgubljeno, kao da nije znala ni gde se trenutno nalazi.
- Šta ti je Lori? Odlutala si negde...
- Ma samo sam umorna.
- Oopaa, a od čega si to umorna? Jel bilo sinoć opa cupa?
Oboje su ga iznenađeno pogledali dok on nije skidao svoj neodoljiv osmeh sa lica.
- Samo pitam...
Rekao je podignutih ruku, kao da se izvinjavao.
- Nego Leone, ima li kod tebe neka devojka?
- Zapravo ima...zbog nje se i jesam potukao sa Stivenom.
- Da li me zajebavaš? Prvo se motao oko Lori dok je bio u Meksiku, a sada kad je u Londonu tebi pravi probleme?
- Ma svejedno mi je sad...ionako idem u Meksiko tako da je verovatno neću više nikada videti.
Pomisao na to da je Stiven već pronašao neku novu neosvojivu devojku se neverovatno mnogo gadila Lori.
Mislila je da mu je bar malo stalo do nje, ali sada je shvatila da mu je bila samo obična zanimacija.
Bila je izazov za njega, sve ostale je lako osvajao osim nje...zato mu i jeste bila toliko zanimljiva.
- Kako se zove?
Upitala je Lori nakon čega su je Filip i Leon zbunjeno i iznenađeno pogledali.
- Kako se zove ta devojka?
- Lena.
Setila se one noći kada je spavala kod mame i tate u stanu, videla je Stivena kako ljubi neku devojku koja je mnogo ličila na nju.
A sada je pronašao još jednu devojku čije ime takođe počinje na slovo "L". Bila je zbunjena i iznenađena, više nije znala šta bi trebala da misli o Stivenu.
Više nije bila sigurna da li mu je stvarno bila samo zanimacija ili mu je stvarno bar malo značila.
Ali odlučila je da više neće razmišljati o Stivenu, ili je samo htela da tako bude ali nije mogla da kontroliše sopstvene misli.
- Nego...ima li tamo nekih lepih devojaka? Mislim u Meksiku...
- Ima ih dosta ako svaku hoćeš na jednu noć.
Ponovo su je obojica zbunjeno i iznenađeno pogledali, a ona je tek tada shvatila da je to rekla naglas.
- Filipe gde si ti našao ovu?
- Upoznali smo se na trci.
Odgovorila mu je Lori umesto Filipa.
- Opaa voliš trke.
- Da, a želim i da naučim da vozim dobro kao Filip.
Leon ju je znatiželjno posmatrao i slušao je pažljivo, a onda je počeo da govori.
- Mogu ja da te naučim.
- Ako sam rekla da hoću da naučim da vozim dobro kao Filip onda želim da me Filip nauči.
Posebno je naglašavala ime svog dečka dok je govorila.
- Dobro, ja sam samo predložio...
- Trebali bismo da krenemo na aerodrom.
Izgovorio je Filip ustavši sa stolice.
Kada su izašli iz kafića krenuli su peške da idu ka aerodromu, ali su ubrzo naišli na taksi koji su istog trenutka i zaustavili.
Kada su ušli u taksi svi su seli pozadi, a Lori se nalazila u sredini.
Jednom prilikom je tokom naglog skretanja Lori stavila svoju ruku na Leonovu, bilo je to kišno vreme. Putevi su bili klizavi te su samim tim i skretanja bila nezgodna.
Lori je istog trenutka sklonila svoju ruku sa Leonove dok su održavali svoj kratki kontakt očima.
U tom trenutku se Lori setila dana kada je upoznala Filipa i kada se vozila sa njim na prvoj trci na koju je išla.
Pri naglom skretanju ona se nekoliko puta naslonila na Filipa, ovaj trenutak ju je nekako podsetio na to.
Svoj pogled je prebacila na Filipa ispreplitajući njihove prste na rukama.
Sitno se nasmejala jer je bila u vezi sa osobom koju iskreno voli i sa osobom koja nju iskreno voli.
Bilo joj je dovoljno samo da bude sa Filipom i osećala bi se srećno i bezbedno.
Ova situacija joj je bila prilično čudna jer su Filip i Leon bili identični.
Jedino ih je po odeći razlikovala dok su ćutali, ali čim bi progovorili ona bi odmah znala sa kojim od njih dvojice razgovara.
Kada su konačno stigli na aerodrom, otišli su u čekaonicu.
Stiven i Kevin su samo desetak sekundi pre njihovog ulaska otišli iz čekaonice.
Mada, nisu ni ovih troje dugo čekali jer su već nakon jedne minute sedenja otišli iz čekaonice i otišli da Leon ostavi svoj kofer na traku. Leon je još noć pre nego što je bio uhapšen spakovao svoje stvari. Ionako je planirao da se vrati u Meksiko uskoro, ali nije mislio da će to biti baš dan posle. Kada je kofer prošao bez ikakvog zaustavljanja ili sumnje da nešto ilegalno drži u koferu, uzeo je kofer i tada su stali u red da im provere karte.
Red za Meksiko i Nju Orleans su bili jedan pored drugog.
Nakon otprilike dve minute stajanja u redu, Stiven je primetio Lori u svoj toj gužvi.
Konačno ju je video ponovo nakon puna dva meseca. Ovo mu je bila prilika da joj priđe i bar malo popriča sa njom, ali bilo je kasno. Već je stigao na red a iza njega je bilo previše ljudi da bi mogao da se progura do Lori.
U trenutku kada je muškarac koji je radio kao obezbeđenje pregledao Stivenovu kartu, Lorin pogled je pao na Stivena.
Na samo jednu sekundu, njihovi pogledi su se spojili poput magneta i on je u tom trenutku otišao.
***
Nakon leta koji je trajao nekoliko sati Filip, Lori i Leon su konačno stigli u Meksiko.
Lori je sve vreme tokom leta razmišljala o Stivenu, a kada je stigla u Meksiko...otišla je u sobu pod izgovorom da ide da se presvuče. Tada su joj oči zasuzile kada je shvatila da je ovo za njihov ponovan razgovor nakon onog mnogo bolnog oproštaja bila propuštena prilika.