NESTALA

Istina

Sa osmehom na licu pogledavši u Lori, Filip je prišao te je prislonio ruku na njeno rame.

- Slušaj, ne moraš da žuriš sa odlukom.
- Kakvom odlukom?

Zbunjeno je upitala Lori uputivši mu jedan upitni pogled.

- Sa odlukom o tome koga ćeš od nas dvojice izabrati.
- Šta?! Ja...
- Znam Lori! Zbunjena si. Ti ćeš odlučiti koga od nas dvojice želiš. - A šta ako ne želim ni jednog?
- To je nemoguće Malena.

"Čekaj...je l' on to mene upravo nazvao Malena?! Koji je njemu đavo?! Zar mi sad i on daje nadimke?!"

Otvorivši vrata auta Filip je seo u isti te je dao pun gas. Osetivši nečiju ruku na svom laktu Lori se okrenula.

- Teška je to odluka Lori.

Rekla je Sem pokušavajući da ohrabri Lori.

- Ne znam Sem! Ne znam koga da izaberem!
- Znaš Lori, mogla bi da budeš malo tiša jer je iza nas Stiven. Jedan od njih dvojice.
- U pravu si...

Rekla je Lori postiđeno spustivši pogled dole.

- Šta ti misliš Sem? Koga da izaberem?
- Lori! Ja tebe uopšte više ne poznajem! Valjda bi prvo trebala da provedeš dosta vremena sa obojicom, ali prvo sa jednim pa sa drugim. A onda kada budeš videla sa kime si se bolje zabavila i sve to, njega izaberi.
- Šta bih ja da nemam tebe?
- Propala bi.

Rekla je Sem smešeći se ponosno. Prišavši Stivenu Lori ga je pogledala pravo u oči.

- Možeš li da nas odvezeš u centar grada?
- Naravno. Iskoristi me da pronađemo još nekog dečka koji luta okolo.
- Šta?! Nije istina da te iskorišćavam!
- Nego šta je onda istina?!

Lori je spustila pogled ne znajući kako da odgovori na postavljeno pitanje.

- Tako sam i mislio.

Rekao je Stiven okrenuvši se, zatim je zajedno sa svojim autom nestao ostavljavši prašinu za sobom. Prišavši Lori Sem je imala osmeh razočarenja na licu.

- I šta ćemo sad da radimo?!

Upitala je Lori prestrašeno.

- Ne znam. Ustvari, možemo same da krenemo kući.
- Jesi li ti normalna Sem?! Da krenemo same?! Skoro je ponoć! A nas dve se nalazimo na sred Kalvinove litice! Ovde je kao u nekoj pustinji sa kamenjem!
- Smiri se devojko! Nije to ništa strašno! Naprotiv, to je super! Konačno možeš da pobediš strahove od mraka i vukova. I naravno tu je i strah od visine...
- Dosta Sem!

Zabrinuto je počela da korača zemljanim putem te je Sem krenula za njom.

- Ma daj Lori! Oduvek se plašiš bukvalno svega! Vreme je da to pobediš!
- Nije to lako Sem! Ti si oduvek bila hrabra i ničega se nisi plašila! A ja sam oduvek bila mala devojčica sa sela koja se plaši bukvalno svega! Misliš li da je lako hodati u mraku?!
- Da, ja to stalno radim.

Prislonivši ruke na glavu, te prolazivši rukama kroz svoju svilenu kosu Lori je pogledala u Sem.

- Da, ali Sem ja nisam ti! Nije to uopšte lako, bar meni. Ja stalno mislim da me neko posmatra iz mraka i osećam se kao da ludim!
- Razumem. Nećemo sada da se svađamo, ustvari mogle bismo umesto toga da pronađemo neko rešenje kako da odemo odavde.
- Koliko ima kilometara odavde do centra grada?
- Nisam sigurna, ali mislim da ima oko 10 kilometara.
- Sjajno!

Rekla je Lori zabrinuto i preplašeno. Istog trenutka se začuo pucanj iz daljine.

- Šta je to bilo?!