NESTALA

Ponos

Hodajući mračnim ulicama Meksika pognute glave, razmišljala je o Filipu ali isto tako i o Stivenu. Razmišljala je o svemu celokupno. Iz razmišljanja ju je trgao Trej koji ju je zabrinuto posmatrao, jer nije reagovala na dozivanje njenog imena. Nasmejala se u znak izvinjena zbog njene psihičke odsutnosti.

- Šta ti je?
- Ništa...samo sam se zamislila.

Rekla je tiho sa osmehom na licu dok je gledala u njegove tamnoplave oči. Nikolas i Trej su još neko vreme razgovarali ali ih je ubrzo prekinula Lori.

- Ovde živim.
- Ovde?

Upitao je Nikolas sa zabrinutim i iznenađenim izrazom lica.

- Da, čemu takva reakcija?
- Ovo je najopasniji kraj grada, a ova zgrada je jedna od najjezivijih.
- Nije jeziva.

- Primetila je njihove zbunjene izraze lica zbog njenih reči te se zbog toga slatko nasmejala. Prišla je prvo Treju te ga je snažno zagrlila a zatim je isto uradila i sa Nikolasom. Nakon kratkog pozdrava sa njima ušla je u zgradu u kojoj je živela, a zatim se penjala stepenicama koje su vodile do sprata na kom ona živi. Nije znala zašto ali imala je osećaj kao da je neko posmatra sve vreme, to joj je teralo jezu u kosti. Oduvek se plašila horor filmova a ova noć se zamalo pretvorila u jedan. Imala je tu sreću pa je uspela da izbegne silovanje ili bilo kakvo zlostavljanje. Kada je ušla u svoj stan zaključala je vrata odmah nakon što ih je zatvorila, još uvek je imala onaj jezivi osećaj da je neko uhodi i posmatra. Otišla je u svoju sobu te je zatim otišla i do kupatila, umila se kako bi joj bilo lakše. Nakon umivanja obrisala je lice peškirom te se vratila u svoju sobu. Bacila se na krevet te se uplašila ugledavši na plafonu reči koje su joj istog trenutka ponovo naterale jezu u kosti. Na plafonu je ugledala reči ispisane crvenom bojom, pisalo je "ja sam ovde". Stegla je svoju vilicu zbog straha te je istog trenutka uzela telefon u ruke i pozvala njoj dobro poznati broj.

- Filipe, molim te dođi kod mene. Plašim se, Filipe.
- Uspori malena! Šta se desilo?
- Samo dođi molim te! Požuri!
- Dobro, stižem za deset minuta!

"Deset minuta?! Kako to za deset minuta, treba mu najmanje dvadeset minuta vožnje do moje kuće!" pomislila je Lori uspaničeno.

Znala je da će sada sigurno voziti većom brzinom od dozvoljene. Pogledala je u sat te je videla da je 4:43h. A onda je nakon tačno devet minuta začula zvono na vratima, potrčala je ka istim zbog uzbuđenosti. Želela je samo da mu uskoči u topli zagrljaj i da bezbrižno zaspi. Otključavši vrata otvorila ih je te je ugledala dečka razbarušene kose, pospanih očiju sa zabrinutim izrazom lica. Istog trenutka ga je snažno zagrlila i on joj je uzvratio još snažnije, te su se nakon nekoliko sekundi pogledali.

- Uđi, molim te.

Ušao je u njen stan te je primetio da je ona zaključala stan nakon njegovog ulaska u isti. Skupio je obrve zbog zbunjenosti te se ona okrenula i pogledala ga.

- Zašto zaključavaš?
- Zato što se plašim!
- Čega?
- Ne znam Filipe! Neko me uhodi! Posmatra me! Dođi, pokazaću ti nešto.

Rekla je zabrinuta prolazivši rukom kroz svoju svilenu kosu dok je odlazila u svoju sobu. Filip je išao za njom te ju je ugledao kako stoji na sred sobe i posmatra plafon. Prišao joj je zabrinuto te joj se tihim glasom obratio.

- Šta gledaš?
- Dođi ovamo!

Rekla je pokazujući pored sebe, nakon čega je on stao pored nje. Rekla mu je da pogleda gore što je i učinio, tada je jeza prošla i njegovim telom i nervoza je rasla. Sada je razumeo zašto je paranoična, ali pošto nije želeo da joj stvara dodatne strahove, samo je rekao sa osmehom na licu da će sve biti u redu. Želeo je da oboje zaborave na to te su oboje legli na krevet, nisu više gledali u dosadni plafon, gledali su jedno u drugo. Ona je svoju glavu naslonila na njegove grudi dok je on prstima mrsio njenu kosu nežno. Disali su polako i uživali su u ovom trenutku, jedino što je sada želeo jeste to da ona bude srećna. Ona je prstima prelazila preko njegovih grudi te su se nakon par minuta pogledali. Nasmejali su se slatko te su tiho govorili.