Mnogo je djevojka na ovome svijetu, ali on vidi samo jednu vrijednu njegovih pogleda. Deset godina uložio je u potragu za srećom, u potragu za njom. Nije ga primjećivala, ali on je uvijek bio korak uz nju, bio je uporan. Znao je svaki njezin pokret...
"Budi strpljiv. Za neke je stvari potrebno vremena"
Gledam ga sa nekim strahom. Nmg vjerovati da ce me kazniti. Pa nisam nista učinila, barem ne još. On samo šuti i gleda u zid, kao da se nista nije ni desilo. Okrenut se prema meni... Vise nije bio ozbiljan, smijao se, ali ne onako tiho već jako glasno.
« Joj ludice , zar stvarno misliš da bih te mogao ozlijediti. Toliko dugo cekam tvoj dodir. Nemam te srca po vrijediti.
Gledala sam ga zbunjeno. Bas neki čudan lik.
« Gle ja sad moram ići. Neće me biti nekih tjedan dana, ali bez brige neces biti sama. Sluškinja je tu ako sta trebas. Nastaviti ćemo razgovor kad se vratim. I nemoj da cujem da si bila zlocesta »
Pa uopće nismo razgovarali, on je pričao sam sa sobom.
«Zar neces pitati dečka kuda ide »
Zar se on sali sa mnom? Izgleda da ne, posve je ozbiljan..... Čeka odgovor.
« Ahm da, kuda ides » pitam tek toliko da ga ne bih opet na živcirala.
« Putujem roditeljima, nisam ih vidio već neko vrijeme. Sigurno se brinu » izgledao je kao da ce svakog trena početi plakati, kao neko dijete. « Heh morati cemo ici na neku večeru da ih upoznas » zvučao je uzbuđeno.
Nije mi se svidjela njegova ideja. Mislim može on ici na večeru, ali bez mene. Ne znam nista o njemu, osim imena, i on očekuje da cu upoznati njegove roditelji srry dečko ali neće ici✌već cu ja smisliti kako da odem odavde.
Ustao je i krenuo prema vratim. Još se jednom okrenuo i pogledao u mene. « U 7 budi spremna za večeru »rece nasmjesivsi se i polako zatvori vrata. Mislim da ih nije zaključao. Možda je zaboravio.... Ovo mi je savršena prilika za bijeg. A sto ako stoji pred vratima? Čekam i osluškujem, nista se ne cuje. Pa valjda je stvarno otišao,nebi izdržao tako dugo u mirnom položaju....
Krenem nekako nesigurno prema vratim, zelim biti sto tisa ali vrata skripe. Čini mi se da sto ja opreznija pokušavam biti, vrata postaju glasnija....
Uspjela sam uci u hodnik, a da nitko(barem sam se nadala) nije cuo. Duz cijelog hodnika bio je tepih tako me nitko nije mogao čuti kako hodam . Na zidovim ima puno slika, vjerojatno od njegove obitelji ali nemam vremena razmišljati o tome. Moram naći izlaz prije nego me vidi....Mislim da neće ići.
« A tu si, Aslinn. Kuda si krenula? »
Aslinn
Lucas
Oups ! Cette image n'est pas conforme à nos directives de contenu. Afin de continuer la publication, veuillez la retirer ou mettre en ligne une autre image.
