Bio je to Kristijan, dečko kojeg znam još od osnovne. Praktički smo si bili najbolji, a onda nas je škola razdvojila. Krenuli smo u različite srednje, a ja sam na kraju otišla na faks u Zagreb. Iako smo jedan od drugog udaljeni svega par kuća više se ne viđamo. Bio mi je prva simpa, a po pričama sam saznala kako ima curu pa se nije imalo smisla truditi. Rastali smo se baš kao stoka. Voljela sam ga i previše. To je bio prvi put da mi je srce bilo slomljeno.
« Pa šta šutiš isuse, nisam te vidio već stoljećima (pa da se potrudio možda bi se i vidli) samo si tako otišla bez pozdrava a po gradu se šire priče da si nestala. I baš sam te nekim čudom našao na ulici svu promrzlu kako spavaš. Pa zast nisi u krevetu, kuća je iza tebe. Nemoj me samo gledati, vodim te doma. Želim znati zašto spavaš vani, zar su te izbacili.
« Gle ne moraš me nikuda voditi. Ne trebam tvoju pomoć. Mogu i sama i nitko me nije izbacio, spavalo mi se vani za promjenu pa sam izašla na ulicu. Sad vidiš da sam živa i zdrava pa ljepo možeš doma. » u tom sam se trenutku baš zakašljala i mislim kako nije povjerovao da sam zdrava. Muči me neka prehlada već par dana, ali se naravno nitko nije ni obraćao na to.
« Pa dobro zašto se ti ljutiš na mene? Slučajno sam te vidio i došao ti pomoći, a ti se odmah funjiš. Umjesto da mi zahvališ i da možda odemo na kavu ti se tu još dereš na mene da svi koji prolaze gledaju u mene ko u nekog nasilnika. » osvrnula sam se oko sebe i stvarno su svi buljili u nas jer je još bilo rano ujutro i nije im bilo jasno zašto se ja derem.
« Oke možemo otići na tu kavu ako baš želiš. »
« Sve samo da se ne dereš više »nasmiješio mi se. Tek sam sad počela primjećivati koliko se zapravo toga promijenilo u tih mjesec dana kojih sam provela zaključana u sobi. U ulici su neke kuće bile srušene i sagrađen je novi kafić.
Prošli smo pored kioska ispred kojeg je na moje iznenađenje bilo puno ljudi, prije skoro nitko nije dolazio na tamo pa me baš zanimalo šta dijele. Okrenula sam se na brzinu da još jednom škicnem na kiosk prije nego skrenemo u kafić koji je bio na rubu ulice.
Zagledala sam se i primijetila sam nekog dečka koji mi je bio baš poznat, ali je okrenut leđima pa ne mogu služiti tko je. Malo sam zaostala za Kristijanon da vidim hoće li se okrenuti. Ali nekako bi mi bilo draže da nisam gledala. Sad kužim zašto mi izgleda poznato. To je bio Lucas. Gledao je u mene smiješeći se, prošli su me trnci cijelim tijelom. Brzo sam se okrenula, možda mi se čini. Ponovno vratim pogled na kiosk, ali ga više nije bilo. Stala sam da pogledam bolje, ali ga stvarno nema. Tamo stoji neki debeli lik u zelenom duksu i razgovara sa nekom bebom. Mislim uopće nije sličan Lukasu i nije mi jasno kako sam ih mogla zamijeniti. Neprestano mislim o njemu pa mi se sigurno zato i pričiničo.
« Ideš ili? » naglo me je uhvatio za ruku na što sam doslovno od skočila nekih 2 m od njega. Iako je ti samo bio Kristijan u tom me trenutku bome uplašio.
« Pa nisam baš toliko ružan znaš » rekao mi je kada smo već ulazili u kafić.
Pošto smo već naručili šta ćemo piti nastavili smo razgovor i samo da napomenem nismo naručili kavu. On je naravno uzet pivo, a ja sam ga samo kopirala.
« Nego daj mi reci di si ti bila. Pola grada priča da si samo tako nestala, a tvoji roditelji samo šute. Ništa ne žele reći. I vjeruj da je to već postalo i sumnjivo. Mjesec dana bez ikakvih vijesti o tebi. Tia mi je jednom prilikom rekla da te srela u bolnici, ali ti je sve. Ostatak je prešutjela jer očito ima nešto što ha ne bih trebao znati.
« Ne, mislim kako nema šta tajiti od tebe. Nisam ja uopće nestala, to su samo glupe priče babetina koje nemaju pametnijeg posla. Zapravo sam bila kod dečka i to nije tajna, moji roditelji to znaju.»nije mi bilo drago što lažem, ali ipak mu nisam mogla reći istinu. Tek bi onda nastao kaos.
« Hmm kod dečka » govorio je sebi u bradu, nekoliko je trenutaka razmišljao a onda je nastavio.« vidiš nisam uopće razmišljao o tome. Hjoj kako sam glup » udario se po glavi« pa naravno da imaš dečka »sad se opet udario ali jače« tako mi i treba kad sam budala pa čekam, ne znam zašto sam uopće čekao. Trebao sam ti odmah reći i sve bi bilo super. » pogledala sam ga zbunjeno.
« O čemu ti to »
« Pa šta ti ništa ne kužiš. Želio sam te pitati za vezu, ali sam malo pre spor, zar ne.? »
Prišao je i poljubio me. Baš čudno,to sam željela cijeli 8 razred a nikada se nije dogodilo i sad kad ništa ne osjećam prema njemu on mi izjavljuje tu neku ljubav. Ma to je sve sigurno samo zato što sam bila nestala. Zabrinut se i eto. Inače ne bi znao ni da postojim. Brzo sam ga odgurnula od sebe jer mi se ponovno učinilo da vidim Lukasu kako stoji na ulici gleda u nas. Trepnula sam na sekundu i više ga nije bila, a pomalo mi se čini da sam i ja već napola luda.
VOCÊ ESTÁ LENDO
(Ne) postoji ljubav
RomanceMnogo je djevojka na ovome svijetu, ali on vidi samo jednu vrijednu njegovih pogleda. Deset godina uložio je u potragu za srećom, u potragu za njom. Nije ga primjećivala, ali on je uvijek bio korak uz nju, bio je uporan. Znao je svaki njezin pokret...
