The Misfit.

The Misfit. Chapter two

The Misfit.

Chapter two

 

 sliku Alene imate sa straneee

 

“It is better to be hated for what you are than to be loved for what you are not.”

― André Gide, Autumn Leaves

 

 

’Samo ste ušli baš kada sam prozivala vaše ime za ključeve od sobe,i onesvestili ste se.Nisam zvala hitnu,ja...jeste li dobro?’

Brižno me je upitala.

’Ne,dobro sam.’

Odgovorila sam joj,dok sam trljala slepoočnice.Okej,morala sam da se pretvorim u običnu devojku na kraće vreme.Jesu li mogli da nađu bezbolniji način?

’Nema potrebe za hitnom,samo imam manju glavobolju.Kažete ključeve od sobe,mogu li sada da ih dobijem?’

’Oh.Kod cimerke su ti.Kod Alene Shiskove.’

Klimnula sam glavom.

’Nisam vas pitala za ime’

Rekla sam,te se ljubazno nasmešila.

’Hilary.’

’Drago mi je,hvala vam što ste pokušali da mi pomognete’

Hilarine crne oči su gledale u mene,kao da se čude što sam toliko prijatna prema njoj.Verovatno je očekivala neku razmaženu devojku koja bi joj vikala zbog toga što odmah nije zvala hitnu pomoć.

’Nema na čemu,dušo’

Nasmešila sam se,te polako krenula uz stepenice.Grupice tinejdžerki su me odmerile.Osećala sam se izuzetno neprijatno.Da li će ovako biti?Polako počinjem da shvatam zašto su se ostale boginje vraćale.Verovatno je i odnos sa drugima bio veliki deo razloga za njihov neuspeh.Biće teško prilagoditi se.Biće teško prići Louisu.A što je najgore,po prvi put u životu,nemam pojma kako ću to da izvedem.

Stala sam ispred vrata,na kojima je bilo ugravirano ’393’.Pa to je to.Udahni,Lucy.Možeš ti to.Sada ili nikada.

Otvorila sam vrata,kada je nešto jako lupilo.

Da li sam ubila nekoga?

’Možeš li prvo da pokucaš?!’

Prelep,nežni glas devojke koja je sada očigledno bila besna,jer sam je lupila o glavu,što je naravno normalno,neće da se smeje zato što sam je udarila,odzvanjao je sobom koja je nije bila baš najbolje sređena.

’Jedno izvini bi dobro došlo,zar ne misliš?’

Prkosno je stala ispred mene i gledala me direktno u oči.

’Oh,izvini.Malo sam se zanela.Stvarno mi je žao’

’Ti si mi cimerka?’

Klimnula sam glavom,mada mimika njenog lica,pokazivala je da baš i nije prezadovoljna.Da li su svi ljudi ovako zli ovde?

’Pa,moglo je da bude i gore’

Ironično je izgovorila.

’Ovo je tvoj krevet.Tvoj ključ...’

Bacila je ključ na krevet.

’I molim te,pazi svoje stvari.’

......................................................................

Iako izuzetne lepote,Alena nije oklevala da mi pokaže svoje najgore osobine.Čini mi se da je okrutna i zla prema svima.Zašto?Ne znam.

Otvorila sam oči posle kratkog sna,te se na brzinu obukla u najudobniju trenerku koju sam posedovala,kako bih otišla po malo kafe.Trebaće mi,da bih preživela dan.Da vidim...danas imam likovno sa Louisom.Oh,dobro.

’Jedan ekspreso.’

Sa osmehom sam rekla radniku u kafeteriji koji je,izgleda,bio Louisovih i mojih godina.

’Ti si čudna’

Izgovorio je.Njegova plava kosa je bila najupadljivija na njemu,pored očiju.Prelepe nežno plave oči.I proteza,da.Izgledao je tako...slatko?

’Zašto?’

Ponovo sam se nasmešila.

’Ideš tako okolo i smešiš se’

’I zbog toga sam čudna?’

’Ljudi ovde to ne rade’

’Primetila sam da su me skoro svi dočekali na nož.Ja sam Lucy.’

’Niall Horan.Pa,moraćeš da se navikneš.Ovo je okrutno mesto.’

’Pogotovo za dobre osobe,ha?’

Upitala sam ga,na šta je on prošao rukom kroz kosu i uputio mi jedan maleni osmeh.

’Pogotovo za njih.’

Pružio mi je ekspreso.

’Oni ovde ne preživljavaju.’

’Pa moram da pokušam,zar ne?Vidimo se,Niall’

Mahnuo mi je,te se bacio na dalji posao.Kafeterija se napunila,tako da nije imao više vremena za ćaskanje.Dakle,likovno,prvi čas.Kako da mu se približim?

’Lucy.’

Okrenula sam se.Alena me je zvala.

’Zašto tako izgubljeno lutaš kafeterijom?I to u trenerci?’

Odmerila me je.Iii...krećemo ponovo.

’Zato što je sedam sati i želim da se osećam udobno?’

Osvrnula sam se oko sebe.Kada su stigle da se uvuku u ove kratke haljine i visoke štikle?

’Ovde ne treba da se osećaš udobno.’

Nekoliko devojaka oko nje se nasmejaše.Okej,shvatila sam.Autsajder sam ako obučem trenerku.Koja glupost.

’Mogu li da sednem?’

Smireno sam upitala.

’Oh,naravno da..’

Blago sam se nasmešila i krenula da sednem,pretpostavljajući da će reći da.

’Ne!Tako obučene devojke ne sedaju sa nama’

Uzdahnula sam i ustala,noseći ekspreso u sobu.Očigledno je da je ovakvo odevanje ovde neprihvatljivo.Dakle,ako želim da se približim Louisu,moram da se presvučem u najneudobniju kombinaciju koju imam ovde.

 

 

*Evo i drugog nastavka.Nadam se da vam se sviđa,malo je kraći,ali sledeći će biti dosta duži,jer priča polako počinje da se razvija.nerado postavljam uslov od 5 komentara,jer ne želim da pišem ovu priču uzalud.Pa,utisci?

Hvala što čitate,puno mi znači.*

*Love ya all*

<3