The Misfit.

The Misfit. Chapter seven

The Misfit.

Chapter seven

 

 

“I'm selfish, impatient and a little insecure. I make mistakes, I am out of control and at times hard to handle. But if you can't handle me at my worst, then you sure as hell don't deserve me at my best.”

― Marilyn Monroe

Hodala sam pored Louisa,osećajući da ću možda,samo možda,saznati nešto više o njemu,iz njegovih usta.Što bi mi trebalo pomoći kasnije,kada se bacim na posao kako dolikuje.

’Pa...’

Prekinula sam neprijatnu tišinu između nas.

’Bežiš sa sopstvene zabave?’

Miris cigareta mi je ispunio nozdrve.

’Ponekad.’

Njegov pogled se gubio negde u pravcu mnoštva zvezda koje su sijale na vedrom nebu.

’Večeras je to veče.’

Nasmejao se.

’Upadaš na zabave često?’

Upitao me je,uvlačeći još jedan dim u pluća.

’Samo na one koje su jadne.’

On polako sede na klupicu.Vetar odjednom obgrli moja ramena i ja počeh da drhtim.

’Hladno ti je?’

Izustio je,već skidajući svoj sako.Iznenađena,promrmljah jedno ’hvala’ i namrštih se.

’Znaš,mislim da smo nas dvoje počeli na pogrešan način.’

Ja slegnuh ramenima.

’Ne možemo da se upoznamo ponovo,zar ne?’

Rekla sam,a Louis podignu obrve,ustajući sa klupe.Polako mi pruža ruku,gledajući me direktno u oči.

’Louis Tomlinson.Drago mi je.’

’Oh.’

Uzdahnuh te i ja uradih isto što i on.

’Lucy Lace.’

Nasmejala sam se,misleći kako je sve ovo potpuno blesavo i nepotrebno.

’Pa,Lucy,šta bi večeras volela da radiš?’

’Iskreno?’

Klimnuo je glavom.

’Da se naspavam i izađem iz ove haljine.’

’Gore imamo dosta slobodnih soba,pa ako...’

’Ne,hvala.’

Odlučno sam mu odgovorila.Ko zna čemu bi to vodilo.

’Onda...želiš li da te ispratim do internata?’

Niall je do sada već otišao,a ja bih trebala da se vratim..Zašto da ne,zapravo?

’Zašto da ne?’

Ponovila sam,ovog puta naglas.

Nekoliko automobila koji su ogromnom brzinom prolazili kroz ovu malu,meni nepoznatu uličicu,su bili sve što sam mogla da vidim.Tišina je ponovo zavladala dok smo lenjo hodali nazad do internata.Louis je ćutao,i povremeno gledao u mene,a ja sam pazila da ne padnem,jer ove štikle uopšte nisu za hodanje.Mogli su makar da mi daju nešto u čemu bih,ne znam,barem mogla da hodam,zaboga!

’Tu smo.’

Izgovorio je,dok smo stajali ispred glavnog ulaza.Svetla u sobama su obasjavala prozore na kojima bih povremeno mogla da uočim znatiželjne posmatrače kako zure u nas,dok mi gledamo u beton i ćutimo.čekajući ono drugo da progovori.Što,verujte mi,nije uopšte dobra taktika.Ni sama ne znam zašto ne mogu da se opustim,sa obzirom da je ljubav moje stručno polje.Izgleda da je teže kada si obična devojka.

’Da..onda,laku noć.’

Nesigurno sam izustila,već hodajući ka vratima.Podigla sam ruku,kako bih mogla da ih otvorim,ali neko me je sprečio.

’Ne misliš da bi trebali da se oprostimo na pravi način?’

Okrenula sam se ka Louisu.

’Neću dobiti čak ni poljubac?’

Samouvereno je pričao.Ne,nikakav poljubac.Ako se poljubim sa nekim,odmah gubim sve.Ostajem obična devojka,zauvek.

’Louis,mislim da bi trebalo da odeš.Naravno da nećeš.’

Zatim sam otvorila vrata,i ušla u zgradu.Šta,je l je onaj Louis skrenuo potpuno ili je ovakav?Ili je samo pijan?Pa naravno,to bi trebalo da objasni sve.

’Lucy?’

Iz misli me je trgnuo...Niall.

Podigla sam glavu,i ugledala ga,kako naslonjen na jedan zid čeka nekoga.Mene,zar ne?

’Niall,ja..’

’Vidim.’

Ljutito je koračao ka vratima.

’Ne razumeš.’

’Ne razumem šta?’

Krenuo je ka meni,šireći ruke i tako mi pokazujući da mu uopšte nije svejedno.Sledila sam se i srce je počelo ubrzano da mi lupa.Ne želim da se svađam sa Niallom,dođavola.

’Ne razumem da si otišla,i da sam te ja čekao na zabavi,potpuno izgubljen,misleći da ti je neko naudio,dok se ti ovde vraćaš sa njim,a meni širiš laži da ga ne podnosiš?Pa,objasni mi,molim te?’

Ćutala sam.Sve što kažem,uzalud je.Ne postoji način da objasnim ovo,a i da postoji,ne mogu mu jednostavno reći da sam boginja i da sam ovde na zadatku.Pomislio bi da nisam normalna,i ne bi reč progovorio sa mnom,do kraja života,sigurno.

’Žao mi je,Niall.’

’Nemoj da ti bude.’

Povisio je ton,i ubrzo je celom prostorijom odjekivao njegov glas.

’Znaš,pomislio sam da si možda drugačija,da imaš ikakva osećanja,da imaš srce,ne kao ostale devojke ovde.Pa,pogrešio sam.Ti si ista kao i sve,ista si kao ona kučka Alena,ista!Nije tebe briga ni za koga,ni za mene,ni za koga.Nije te briga koliko ćeš ljudi povrediti da bi stigla do tvog bolesnog cilja.Samo želiš da se prilagodiš.Onda,zaboravi me.Od sada sam samo još jedan radnik u kafeteriji,kao i za sve ostale bogate idiote u ovom internatu.’

Kako bih samo želela da se ovo ne dešava.Pre nego što sam mogla nešto da kažem,izleteo je van.Bravo Lucy,izgubila si jedinog prijatelja zbog tvoje misije.

Suze su se polako kotrljale niz moje obraze,pokazujući koliko sam ranjiva.Dođe mi da odustanem od ovog sranja,da se vratim i da pošalju nekog drugog.U stvari,to ću i da uradim.Kako sam mogla ovo da uradim Niallu?

’Glupačo.’

Promumlala sam sebi u bradu,dok sam se pela uz proklete stepenice koje su me vodile do sobe.Zadnja stvar koja mi sada treba jeste da se raspravljam sa onom bolesnicom Alenom,ma ubiću je sada,bolje da me se kloni.Nisam raspoložena da živim,da dišem.Želim da nestanem iz ove škole,od ovih idiota.Mislila sam da ću moći sve ovo da uradim,ali ne.Neću.Odustajem.

Možda,možda sutra dobijem malo snage za novi početak.Možda ipak nateram Nialla da progovori nešto sa mnom.Ne znam.Da mogu,zakopala bih se sada,veče mi je bilo naprosto predivno.I to ću i da uradim.

Ušla sam u sobu,i međutim,na moje iznenađenje,bila je prazna.Konačno,malo samoće,malo vazduha.I malo sna..

Oči su mi se same zatvorile kada sam skinula već napornu haljinu i legla u krevet.

Jutro donosi nove nevolje,nove uspone i padove.