The Misfit.

The Misfit. Chapter ten

The Misfit.

Chapter ten

 

 

Znači,on želi prijatelja sa osećanjima.Okej.Mogu to da budem.A sa druge strane,moram da budem egocentrična kučka koja će se prilagođavati tako što će biti okrutna prema svima,kako bi saznala ključne tajne koje Louis čuva.Ma to zvuči prelako,zar ne?

’Mislim da su se svi ovih dana pogubili i ne znaju da se vrate na pravi put’

Ma nemoj,Louis?Kad bi znao kako si se ti pogubio i ko te vuče na pogrešan put.

’Prija mi neko različit’

Namrštila sam,shvatajući kako mi zapravo smetaju ove njegove cigarete.U svakom slučaju,trebala bih da odem na predavanje,a stvarno nije dobro da kasnim na matematiku sa kojom ionako nemam nikakve veze.Osim toga,i Louis bi trebao da ode na taj čas.Profesor je gadan,a bilo bi teško da pokušam da ga vratim na pravi put ako padne matematiku.Mislim da tada ne bi imao vremena ni za šta,a kamoli za ljubav i sve ostale sitnice koje čine ovaj život zanimljivim,zaista.

’ideš li na matematiku?’

Upitala sam ga,polako se uspravljajući.

’Matematika od ranog jutra,ha?’

Nisam ja kriva što su je stavili za prvi čas,stvarno Louis.

’Izgleda’

Nasmešila sam se iz ljubaznosti.Samo zbog toga što je čas prvi i što počinje malo ranije ne mora da znači da ne treba da ideš na njega.Da li to uopšte ima smisla?

’Pretpostavljam da bih trebao da idem’

Ustao je i krenuo za mnom.Hodali smo ka učionici u tišini.Ali to nije bila jedna od onih neprijatnih tišina.Misli su mi se razbistrile i bila sam kao nova,ako ne računate odluke koje sam donela, i za koje sam se odlučila da se neće promeniti dok ne završim ovu misiju.

Zakoračili smo u kabinet koji je bio previše zagušljiv,s obzirom da se prozori nisu mogli otvoriti.U vazduhu je takođe bilo tračeva i tenzije koja je mogla da se seče nožem.Biće ovo jedan prelep čas,stvarno.Ukoliko ne lupim glavom o klupu i olakšam sebi život ubivši se.Možda pomogne..

’Sedi ovde’

Iznenadio me je Louis koji mi je sačuvao mesto pored njega.Nažalost,ispred njega je bila alena,koja,naravno,ne bi mogla da podnese a da ne bude začin svakoj čorbi.Začin koji svi mrze i koji je smrtonosan po degustatora.Kad sam ja postala ovako pametna i spretna sa rečima?Prvo sam pomislila da ne bih baš trebalo da se zameram i da pravim scenu na sred časa.Ali onda sam se setila da mogu da koristim moći protiv nje.Pa zašto da ne,onda?

Nasmešila sam se i izvadila svesku,očekujući da čas počne.

Alena se okrenula pa me je prostrelila svojim kristalno plavim očima u kojima sam mogla da vidim svoj odraz,ali šta je tu novo?Ona nikada nije bila ljubazna prema meni.

Htela sam da skačem od sreće kada mi je kroz glavu prošla misao da ništa neće reći i prokomentarisati,ali ne.Ona prosto nije mogla da se suzdrži i drži svoj dugi jezik za zubima.

’Prilagođavaš se?’

Podsmevajući se,upitala me je.Jednim neprimetnim pokretom prsta oborila sam njene stvari sa stolice i stola.

’Mora da je vetar’

Louis nije reagovao na našu prepirku,ali ona jeste.Uvređeno je stavila ruku preko usta i promumlala jedno ’videćeš ti’,i odmah zatim se savila,pokušavajući da dohvati knjigu.Jadna,jadna Alena.Okej,ovo je bilo urnebesno.

’Dobro jutro!Uzimajte olovke,danas nas očekuje nova lekcija’

U narednih nekoliko minuta,cela tabla je bila ispisana i ja sam se borila sa porivom da bacim ovu prokletu olovku,koja se,inače,lomila na svakih pet minuta,pravo profesoru u čelo.Tip je bio nadmen,zao i podrugljiv.Ismevao je sve što mu se nađe na putu.Malo je reći da mi se ne sviđa.Kad bi samo jedan,ne znam,meteor pao na njega i spasio me ovih muka.Ma samo ti sanjaj,Lucy.Pre će mrtvi oživeti nego što će neko poslušati tvoje molbe.Tužno,ali da.Barem je realno.

’Da vidimo ko će raditi sledeći zadatak...Alena Shiskova?’

Odjednom obožavam ovog profesora.Vreme je za osvetu.

Ustala je sa nesigurnim smeškom na licu.Kad ja završim sa tobom,neće se više videti ni trunčica sreće na tvom licu.Tako je to kada se zakačiš sa boginjom.

Uzela je marker u ruku i počela da rešava zadatak.I za divno čudo,skoro pa je znala da ga reši.Zašto skoro?Moram da proglasim sebe krivom za to.Ponovo sam napravila isti pokret rukom i marker joj je ispao.

’Ako možeš da ne polomiš ništa,stvarno bih to cenio’

Ignorisala je njegovu zamerku te se savila,i taman kada je uhvatila marker,ponovo sam učinila da ga ispusti.Znam,život nije fer.A nije ni ona bila,tako da...kvit smo.

’Koliko vi deco zapravo možete da budete smotani?Kako si uopšte upala u ovu školu?’

I ja se pitam.Htela sam da prestanem,ali onda je profesor krenuo po marker.A šta ako njemu,nekim čudom,isklizne iz ruke?Samo jednim pokretom,zažalio je što je išta rekao,a kabinetom se promolio dugo očekivan gromoglasan smeh.

’Alena,idi na mesto.’

Ona je sa povređenim ponosom prošetala do svoje stolice, i do kraja časa ćutala.

’Sledeći...nema dobrovoljaca?’

Ko normalan bi bio dobrovoljac za ove hijeroglife?

’Plavooka devojka pored...sa kovrdžavom kosom,zaboga’

I po hiljaditi put,zašto moram da izgledam ovako?Eto,i zbog toga me prozivaju.Mogu li da propadnem u neku rupu na putu do table ili nešto?Ako ne,onda želim svoje moći!Ovo je hitna situacija!Što sporije sam hodala prema tabli i kada sam konačno došla do nje i kada sam dobila zadatak koji trebam da radim,činilo mi se da je godinu dana u Sahari bez vode i hrane bolja ideja.Mislim,ozbiljno,nisam ja Ajnštajn,zaboga!Želim svoje moći,čujete li me?Bolje da mi pomognete,ili odustajem!

’Čekaš da  zvoni ili?’

Možda.Da li bi onda prestali da me mučite?Oh,Bože.

Duboko sam uzdahnula osećajući se poniženo,ali je onda sam iznenada u glavi imala rešenje celog zadatka.Odakle?Pa sigurno ga nisam ja rešila!Hvala vam,hvala,do neba!Za nekih minut,dva,zadatak je bio završen,a ja sam se samouvereno okrenula prema profesoru i nasmešila,dok je on nameštao svoje naočare kako bi se,kao da je to nešto nemoguće i neverovatno,uverio da sam tačno uradila zadatak.Ja sam već bila na svom mestu kada je on bez reči,gledajući u mene,prozvao sledećeg učenika.Primetio me je.Okej,to je loše ili dobro?