The Misfit.

The Misfit Chapter twelve

The Misfit

Chapter twelve

 

 

‘Prekini.’

Značajno sam ga pogledala,prekrstivši ruke preko grudi koje su očigledno dobijale više pažnju nego moje reči u ovom razgovoru.A ja sam mislila da je on zapravo normalniji od polovine ovde.Umesto toga,ispostavilo se da je on jedan perverzni kreten.Da.

’Sa čim?’

’Sa razmišljanjem o mom...telu.’

Nasmešio se te se još više naslonio na sto.

’Odakle ti znaš  na šta ja mislim?’

Ne,ti sada misliš o jednorozima i vilenjacima i...oh,ma zaboravi.

’Pročitala sam te.’

Izgovorila sam završivši hamburger i uzevši koka kolu.Čoveče,ne sećam se kada sam bila ovoliko gladna.Nastavio je da me gleda,ali ovog puta nisam mogla da dozrem šta mu se dešava u glavi.

’Pročitala me?Daj,znaš me samo pola sata i odmah znaš o čemu mislim?Ne možeš da me pročitaš.’

’Hoćeš da se kladiš?’

Samouvereno sam izustila,ne odolevši da pomislim koliko će ovo biti smešno i koliko on nema nikakve šanse protiv mene u ovom izazovu.Kafeterija je polako počela da se puni,i svi su zurili u nas.Verovatno su mislili da se ponovo ’prilagođavam’.Svejedno,nije me briga.

’Ako uspeš da pročitaš misli osobama iz ove prostorije,daću ti ključeve od kafeterije,i moćićeš uvek da dolaziš ovamo i da sama uzimaš šta ti treba’

Pa to zvuči i više nego primamljivo.Hranaaa,predivna hraaaanaaaa...prestani,Lucy.

’Koga trebam da ubijem?’

Nasmešila sam se,a Harry je ubrzo gledao po kafeteriji tražeći savršenu metu.

’On.’

Prstom je pokazao ka visokom crnokosom momku sa kožnom jaknom u rukama i crvenom majicom bez rukava,što mi je omogućilo da vidim njegove tetovaže.Ovu moć mi nisu oduzeli,pa kada sam već ovde,mogla bih malo i da se zabavljam sa njom.

’To je lako.’

Nasmešila sam se,i polako ustala,hodajući ka dečku koji je pre nekoliko sekundi postao meta.Harry je,verovatno u strahu da mi isti taj dečko ne kaže o čemu misli i posle ja prevarim njega,ili tako nešto,pošao za mnom,prateći me u stopu.

’Hej.’

Nesigurno sam izustila,i mahnula,već zažalivši zbog ovoga što radim.

’Flajer devojka.’

Nasmešio se i pokazao biserno bele zube.

’Da,da.Pa,šta ima,istetovirani dečko?’’

Naslonio se na jedan od stolova i namrštio se.

’Zayn.’

Rekao je i gledao me direktno u oči.Vidite,nekome se zapravo sviđaju moje oči.

’Sviđaju ti se moje oči.’

Samouvereno sam izgovorila,već se pomalo smeškajući.Hteo je nešto da izusti,ali sam ga ja zaustavila.

’I zbunjen si,i gladan si ali ne možeš da jedeš iz...hm,pa ne znam kog razloga,i ne ide ti se na ostala predavanja i...aw,nedostaje ti devojka.’

Zayn me je pogledao u čudu a ja sam mu namignula okrećući se ka  Harryju,koji me je zapanjeno gledao.Ne biste verovali koliko je ovde hrana dobra,inače ovo ne bih radila.

’Zayn,brate ne verujem da te je pročitala.’

Oni se znaju?

Pozdravili su se,a ja sam stajala sa strane,spustivši pogled na već dugo ne očišćeni pod.

’Okej,sledeći.’

Zapljeskala sam rukama,prekidajući njihov razgovor.Međutim,mene je prekinuo žamor koji je dolazio od brojnih učenika,jer su,kako izgleda,dugo čekali hranu dok je Harry,razgovarao sa nama,ne obazirujući se na njih.

’Sranje!’

Prošao je rukom kroz kosu i pre nego što je počeo užurbano da hoda ka mestu gde je i do sada trebao da bude,bacio mi je ključ kafeterije u ruke i nasmejao se,namignuvši mi.

’Samo ostavi nešto i za ostale.’

Klimnula sam glavom,vraćajući se za svoj sto i skupivši svoje stvari kako bih mogla da odem na dosadni,glupavi čas biologije.

’Hej,flajer devojko’

Već sam bila na izlazu kada mi je crni dečko dobacio nešto.

’Vidimo se okolo.’

Nasmešila sam se i izašla.Vidimo se okolo?Umm...okej.Valjda.

Ubrzo sam stajala ispred učionice,pogledom prelazeći preko komplikovanih rečenica koje mi naravno,nisu ulazile u glavu.Mislim,koga još zanima koja tkiva imaju koju ulogu i šta je DNK...u stvari,to mu dođe baš bitno.Učinilo mi se da sam videla...pa nije mi se učinilo.Mada nisam mislila da će Louis doći do mene,i ne vidim razlog zašto bi,na moje ogromno iznenađenje,odmah je došao do mene.Čemu dugujem ovo zadovoljstvo?

’Lucy.’

Uzdahnula sam,još jednom pročitavši prvu rečenicu teksta.Barem ću da počnem sigurno.A za dalje jedino da se obesim ili udavim.Dalje ne postoji,jer ništa ne mogu da upamtim.

’Louis’

Rekla sam,na isti misteriozan način kao i on.

’Nije valjda da si zaboravila da naučiš?’

Zaboravila?Ne,samo sam...a šta ako i jesam?

’Umm...govoriš kao da je to strašna stvar?’

Upitala sam i podignula obrve,moleći se da kaže da to i nije toliko strašno.Dovraga.

’Možda.’

Slegnuo je ramenima.Za nekoliko sekundi smo bili u kabinetu.Mesto pored mene je zauzeo Louis...okej,ovo postaje sve čudnije i čudnije,definitivno me uhodi.Prvo što sam mogla da vidim jeste mrzovoljna starija žena koja ulazi u kabinet,i što je čudno stvarno,niko se nije usuđivao da progovori niti jednu jedinu reč.U tišini je otvorila dnevnik i počela da zapisuje redni broj časa,a ja sam i dalje pokušavala da zapamtim barem nešto.Što je nemoguće.Tako da,da,odustajem.Neka ide život.

’Beznadežno je.Njoj samo pištolj fali,sve bi nas ubila’

Louis je rekao dok je pogled i dalje držao na profesorkinim naočarima,preko kojih nas je sve gledala kao neki ubica.Oh.Počela sam da se smejem,kao i Louis,možda malo preglasno,ali nisam mogla da prestanem.

’Plava devojka,treća klupa...hajde da pokažeš šta znaš’

Sranje!