#2 Samo tvoj 🔚

Prvo poglavlje

-Kosta-

U Čikago sam se doselio u junu 2011-te, pošto sam konkurisao za posao građevinskog inženjera u firmi "Craft constructions".

Svi su me posmatrali ispod oka kad sam dobio posao.
Iako sam perfektno govorio engleski, imao sam ipak naznake našeg akcenta.
To im je smetalo, video sam po njima. Nije me doticalo njihove ponašanje jer sam ja došao da radim pre svega, a ne da sklapam prijateljstva.

Za manje od dva sata uspeo sam da pohvatam sve moje obaveze na poslu i da preuzmem dva projekta na sebe.

Jedan je bio gradnja stambenog objekta na periferiji grada, a drugi škola.
Kolega koji mi je predao papire i nacrte o projektima je bio jedini koji mi je tada izašao u susret.
Ros je postao deo moje porodice, kao što sam i ja postao deo njegove.

Tada u tih prvih par meseci mog boravka sam se susreo sa zavidnošću mog kolegijuma firme.
Na sve moguće načine su pokušavali da me sabotiraju, ali sam nekako uz pomoć Rosa uspevao da se izborim.
Kap koja je prelila čašu  i dovela me do granice pucanje je bila to što su mi na vrata iznajmljenog stana poslali imigraciono koje je bilo spremno da me deportuje nazad za Srbiju jer moji papiri nisu bili u redu.

Moja radna viza je istekla i morao sam da se izvlačim kako znam i umem.
Rekao sam sa se ženim sa njihovom državljankom i da će mi papiri uskoro biti gotovi. Napustili  su stan sa upozorenjem da će se vratiti za deset dana u proveru.

Zvao sam Rosa tada i zajedno smo pronašli devojku koja će pristati da se uda za mene zbog papira.
Zvala se Dženi  Smit, radila je kao konobarica u nekom smrdljivom baru gde je sami ološ zalazio.

Pristala je da bude u mom stanu neko vreme dok traje provera imigracionog za trideset hiljada dolara. Skupio sam taj novac, platio joj i mesec dana živeo sa njom dok mi nisu konačno papiri stigli.

Dženi se tad zahvalila na svemu i otišla u Las Vegas. Barem je tamo rekla da ide.
Pošto sam postao državljanin Sjedinjenih Američkih država hteo sam da očistim ološ iz mog okruženja.
Svaki projekat sam ja preuzimao. Nisam dozvoljavao da bilo ko drugi dobije ono što ja želim.
Bio sam iscrpljen i na ivici snage, ali nisam i dalje odustajao.
Kolege su počele da me se plaše i da me zaobilaze u širokom luku.
Dobio sam nadimak "Zver" jer sam se upravo tako i prema njima ponašao.
Samo što zube nisam pokazivao.
Večito namršten, besan i ozbiljan dok je u meni onaj duhoviti Kosta, ostao zatrpan pod hrpom maski.

Godinu dana u firmi i postao sam najbolji gradjevinski inženjer. Plata mi se uvećala troduplo, sopstvenim trudom i neprospavanim noćima.

Jedan dan sam u svojoj kancelariji zatekao starijeg čoveka i pomislio sam da je novi klijent.
Ispostavilo se da je to vlasnik firme i da je lično došao da upozna mene.

Naš razgovor je dotakao sve moguće teme iz svih sfera života.
Oduševio se mojim poduhvatima na poljima gradjevine, želeo da mi poveća platu ponovo, što sam ja odbio. 
Vilijam Kraft me je podsećao na mog dedu. Bio je pronicljiv, inteligentan i duhovit. Bio je ona vrsta osobe koja te bez muke pročita i koju ne možeš da predješ tek tako.
Proveo sam sa njim ugodnih sat vremena .
Svaki sledeći dan po nekom našem prećutnom dogovoru smo pili kafu ili ručali zajedno u isto vreme. Za vreme koje sam provodio sa njim osećao sam se nekako produhovljeno, prosvetljeno, ma nazovite to kako hoćete, ali matori je znao šta priča. Pogadjao je u centar bilo kakve debate koju smo poveli izmedju sebe.
Par meseci kasnije on je preminuo, a ja sam nasledio čitavo njegovo bogatstvo zajedno za pismom u kom mi objašnjava zašto baš ja.
Zašto ja?
Naslednika nema, porodice nema l, a ispostavilo se da sam se jedino ja u tih par meseci koliko sam ga poznavao poneo prema njemu kao prema ljudskom biću, a ne kao prema riznici zlata što su ostali radili.
Prvo sam mislio da je neka skrivena kamera dok mi advokati nisu doneli papire za prenos vlasništva. Bio sam u šoku par dana i nisam znao šta da radim.