#2 Samo tvoj 🔚

Drugo poglavlje

-Aleksis-

Kad sam bila mala, moj tata je bio moj heroj. Moj tata je nosio čitav moj svet na svojim plećima.
Moj tata je bio zakon kako za mene tako i za mog mlađeg brata. Najsigurnije i najlepše mesto na svetu su bile njegove žuljevite i od rada požabane ruke. Niko nije umeo da voli i grli kao on, niko nije umeo da nasmeje kao on. Borio se za nas, za našu majku i nas dvoje, za koru hleba. Majka i on su radili od jutra do mraka u nadnici da bismo se prehranili.
Gledala sam oca, a nisam videla majku kako kopni i stari pod teretom teških godina. Kada smo Aleksej i ja napunili deset godina, naprasno smo se iz Moskve preselili za Vašington.

Posle Vašingtona sledio je Hjuston. Hjuston pa San Francisko. Tata je tada vozio kamione za kojekakve firme, a mi smo ga pratili u stopu kako ih je menjao.

Kada sam napunila trinaest godina doselili smo se u Čikago. Tu smo napokon i ostali. Tata je dao svu ušteđevinu koju smo imali, podigao kredit i kupio svoj kamion. Potom je ubrzo sledio još jedan, pa još jedan.

Do moje petnaeste godine tata je otvorio svoju firmu za eksport-import, "Vulichenko".

Krenulo je sve na bolje. Nismo više bili gladni i žedni. Konačno pored ljubavi porodice mi smo imali i novac koji nam je bio preko potreban.
Nažalost, naša sreća je bila kratkog veka. Sa više posla i obaveza tata sve češće nije bio kući. Mama sve češće je bila sa svojim novim "prijateljicama". Na tatinim košuljama su često bile mrlje od pudera, mrlje od ruža.Majka mi je govorila da preterujem i da umišljam dok ona u stvari nije videla dalje od svog nosa.Moj dragi otac je tako jedno veče došao u moju sobu i uzeo me za ruku i tada mi rekao :
"Tvom tati niko na svetu nije bitniji od vas dvoje i vaše majke, upamti to. Nikada ne bih dozvolio sebi da se vučem sa drugorazrednim profuknjačama dok imam pravo blago kod kuće."

Verovala sam mu. O, kako sam mu samo verovala. To je bio moj tata, moj heroj. Par meseci kasnije, sve što sam znala i sve u šta sam verovala je odletelo u vetar. Sve je nestalo i srušilo se poput kule karata.

Došla sam kući iz škole i našla majku uplakanu u dnevnom boravku dok je tata sedeo naspram nje pognute glave.
Aleksej nije bio tu i dan danas zahvaljujem Bogu jer nije video poslednji udisaj naše majke. Mene je slomilo, ali njega bi to tek uništilo jer je uvek bio vezan za nju.

Tata je imao ljubavnicu .Ljubavnicu, koja je poslala njihove zajedničke slike na našu kućnu adresu. Slike su bile rasute po stolu. Tata sa njom zagrljaju, tata na krevetu sa njom, tata dok je ljubi.

Želudac mi se prevrtao na prizor ispred moji očiju.Suze su pretile da kaplju niz obraze ali ih nisam pustila.Prodrmala sam oca tada i uporno ga pitala zašto.

Zašto je uništio ono što ima sa ženom koja je dušu dala za njega ali on nije imao odgovora.

Majka je počela tada nekontrolisano da plače i da se trese dok sam ja vikala i vikala na njega i u jednom trenutku se samo srušila na pod.

Pritrčali smo joj obojed ok su njene crne oči gledale u njega, a iz njih je život izlazio. Jedna suza joj je još potekla i kad je zaustila da kaže nešto oči su se preklopile, disanje se umirilo i potom u potpunosti prestalo.

Suze tuge, suze bola i očaja su me lomile. Moj vrisak je parao nekada našu porodičnu kuću dok sam držala beživotno telo svoje majke u rukama. Nisu uspeli da me odvoje tada od nje puna dva sata. Tati nisam dala da mi pridje, doktorima nisam dala da je diraju. Sedela sam na parketu naše dnevne sobe i ljuljala mamu rukama kao što je ona nekad ljuljala mene. Kada je Aleksej došao uletela sam u njegov zagrljaj i zajedno smo neutešno plakali. Srce joj je prepuklo zbog njega.

Imali smo šesnaest godina tada.

Od tog dana ja nisam reč više progovorila sa ocem. Aleksej je progovorio sa njim posle pola godine i bili su na nekoj distanci, ali su nekako funkcionisali. Moja uteha i oslonac je od tog dana postao moj brat. Postao je jedina muška osoba kojoj sam bezuslovno verovala.