#2 Samo tvoj 🔚

Jedanaesto poglavlje

Da li sam pogrešila što sam pristala na onu ekskluzivnu vezu bez obaveza sa Kostom? Kako god da okreneš to je neka vrsta veze, iako je samo u seksualnom smislu. Koliko god se ja odupirala telo me odaje i kao da je prokleto traži njegove dodire, njegove usne. Traži njega.

Kasno je za kajanje, iskoristiću najbolje ovu priliku sa njim koja mi se ponudila. Iskoristiću njegovo telo, a nakon toga ćemo se rastati. Kosta je otišao, ali je ostala dosadna stenica od mog brata da me zajebava.

"Rekao sam ja tebi da je on za tebe."

"Neću da te čujem."

"Zašto? Očigledno je šta se desilo malopre. Da sam došao malo ranije ko zna šta bih zatekao."

"Aleksej, već sam ti rekla da neću sa tobom o tome da pričam."

"Ajde, nismo deca bre. Reci makar da će te se viđati i dalje."

"Ma šta si ti zaintao za njega?"

"Nekako mi je čovek legao na prvu."

"Tebe izgleda neko treba da izlupa da bi ti odgovarao. Mora da te je mnogo jako udario kad si odlepio na njega. Da se nisi možda zaljubio?"

"Ne daj Bože!"

"Videćemo se ponovo. To je sve što ću ti reći, a sad me ostavi na miru, moram da radim."

"Radiš kao radiš ili ćeš da radiš kao malopre sa njim? Čisto da znam da ga zovem da se vrati."

Cereka se bezobrazno i hvata za bravu, ali uspeva da zatvori vrata pre nego što moja druga cipela završi na njegovoj glavi.

Sada meni osmeh ne silazi sa lica zbog njega. Završim šta imam po kancelariji nikad raspoloženija jer mi je definitivno "gimnastika" odgovarala.
Vraćam se u stan jako raspoložena, ali mi ubrzo bol u stomaku sjebe dan. Stigla gospođica crvena. Svaki put kada dobijem, prva tri dana menstruacije ja se kidam u bolovima. Ne pomažu tablete, injekcije. Ništa ne pomaže.
Nazovem svog zamenika i obavestim ga da do petka neću dolaziti na posao pa se smestim na krevet. Zašuškam se debelim ćebetom i pokušavam da ne mislim o grčevima u stomaku.

Prespavala sam ceo dan, ustala i istuširala se i opet zakucala u krevet. Kako god da okreneš žensko je uvek na neki bol osuđeno.

Ležim kao mumija dva dana u stanu i vučem se od kreveta na krevet. Telefon sam ugasila jer Eli i Aleksej znaju da su dani oko desetog u mesecu, dani kada se po ko zna koji put rastajem od života. Dobro ne baš bukvalno, ali skoro da je tako. Ne zovu me jer sam nervozna i histerična pa radije izbegavaju takvu mene. Da mi treba nešto zvala bih ja njih. Prosto i jednostavno.
Kada sam upoznala  Eli mislila sam da će ona biti Aleksejeva devojka. Tačnije, pokušavala sam sve živo da njih dvoje  vidim u vezi. Čak sam igrala sa njima i društvom masne fote kao neko dete, pa ih usput zaključala u ostavu ne bi li nešto uradili. Ali ništa. Otvorila sam vrata od ostave posle pola sata,  njih dvoje su sedeli na podu i pojeli sve moguće čokoladice koje sam tu ostavila. Tad sam shvatila da su u potpunosti isti. Moja dva omiljena ludaka. Eli nam dođe kao sestra i za nju bi Aleksej život dao kao i za mene.

Istuširam se, naručim nešto za jelo jer sam posle dva dana ležanja napokon osetila i rad creva koja nenormalno krče. O, da stomak je sad počeo da me boli od gladi.
Samo što se smestim ispred televizora, zvono na vratima se oglasi. Brza neka dostava.

Otvaram vrata, kad tamo stoji Kosta i dostavljač iz restorana. Kosta me gleda namršteno dok ja preuzimam hranu i plaćam momku koji potom odlazi. Otvaram vrata širom i propuštam ga da uđe unutra.
On šeta po stanu dok odlazim i spuštam hranu na sto u kuhinji. Ne moram ni da se okrenem, znam da je iza mene. Osećam njegov miris u nozdrvama, dlačice na vratu mi se ježe od samog njegovog prisustva.
Hvata me za ruku i okreće ka sebi i sada su nam pogledi u istoj ravni.
"Ne javljaš se na telefon, rekli smo bilo kad, bilo gde."