#2 Samo tvoj 🔚

Osamnaesto poglavlje

-Kosta-
Nakon što sam stigao na posao, razmišljao sam da nazovem Aleksandru, da joj kažem šta sam uradio. Kada sam malo bolje razmislio, shvatio sam da nema smisla da to radim. Ona je meni napravila zvrčku sa onom jebenom kremom, red je da joj vratim.
Tako sam sedeo u kancelariji i čekao smak sveta da nastupi, jer sa njom, to je neizbežno. Ona ne ostaje dužna nikome. Samo, smak sveta me je zadesio u veoma važnim pregovorima sa investitorima iz Kine.
Želeli su da zidaju tržni centar u Čikagu, pa su pozvali mene. Višemilionski ugovor, šansa za moju firmu da napreduje još više.
Samo lud čovek bi sjebao takvu šansu. I eto, ispalo je da sam taj ludak upravo ja.
Aleksandrin ulazak u kancelariju me je omeo pre svega, zatim kada je krenula da se skida, skroz dekoncentrisao, da nisam znam gde gledam i šta pričam. Onda se primirila.
Pomislim u sebi, da završim brzo sastanak, onda sa njom da se raspravljam.
Moja draga je naravno, imala druge planove.
Laptop je završio na podu, polupan i potom izgažen njenom štiklom. Umesto da se zabrinem, ja sam se kao i uvek, napalio od prizora nje besne i razuzdane. Džabe što sam se ja napalio, kada ona nije imala nameru tu da stane. Išao sam za njom nek vreme i pokušavao da je smirim u njenom demoliranju moje kancelarije i na kraju sam odustao. Pustio sam je da na nameštaju i ukrasima istrese frustraciju.
Međutim ona se dohvatila i rama za slike. Naše slike. Aleksej nas je slikao, ja sam sliku izradio i uramio, i kada god pogledam sliku, osećam se ispunjeno, jer znam da je ona moja.
Otimali smo se oko slike, tvrdoglavi oboje, nismo popuštali. Tražila mi je da je pustim. Kako?
To više ne mogu ni da pomislim, a kamoli izgovorim. Kako ono kažu: „Našla krpa, svoju zakrpu.", mi smo jedno.
Nisam mogao da je pustim, iako sam u njenim očima video da se lomi. Želela je da ovo između nas prestane, jer baš kao i ja, nije navikla na ove osećaje, na ovu ludu ljubav, koja nas vuče jedno drugom. Rešio sam tada da je više nikada neću pustiti. Rešio sam tada, da ona devojčica iz mog sna, neće više biti samo san.
Ispred mene je stajala žena sa kojom ću provesti ostatak svog života.
Ispred mene je stajala moja buduća žena, koja će biti majka našoj deci. Žena iz sna.
Savršeno nesavršena za mene!
Reči su se same kotrljale niz moj jezik i priznao sam joj da je volim. Volim je ludo, bezumno, bezobrazno i najviše na svetu.
Ni slutio nisam da ću uspeti ikad, da jednu ženu zavolim tako. Ne izbija mi iz misli, po ceo dan, celu noć. Najradije bih da mogu, upio je u sebe, da se ne razdvajamo ni na trenutak.
Po njenoj reakciji, znao sam da oseća isto, iako mi to nije rekla. Video sam u njenim suznim očima, osetio po dodiru njenih mekih usana, pokazala mi je da je moja. Ona je početak mog života, sve pre nje je bilo puko preživljavanje.
Sedeli smo na podu moje, demolirane kancelarije, naslonjeni na zid. Njena glava je bila na mom ramenu, dok su nam prsti bili ispreplitani.
„Kosta?"
„Reci ljubavi.."
Na ovo „ljubavi" video sam kako se nasmejala. Toplo, divno i ispunjeno.
„Misliš li da ćemo opstati? Misliš da se nećemo poubijati sa ovim našim smicalicama?"
„Moraćemo da se naučimo strpljenju. Zajedno, mi to možemo. Rekao sam ti, da te ne puštam, nikada više. Našao sam osobu koju volim, koju sam uspeo da zavolim nakon svega što mi se desilo. Bio bih lud kada bih te tek tako pustiio."
„Kosta, ja ne znam da li ću znati kako prava veza funkcioniše. Vidiš i sam da sam luda, posesivna sam, bezobrazna. Misliš da me možeš trpeti i takvu?"
Nije ona svesna, da sam ja u svojoj glavi zacrtao: „Ona ili nijedna druga".
„Srećo, ako ćemo iskreno, nisam ni ja baš cvećka. Snaćićemo se. Uživaj u ovome što imamo i opusti se. Sve  će doći na svoje."
Klimnula je glavom i naslonila se ponovo na moje rame.
Ne znam koliko smo dugo sedeli, tu, na podu, ali ni te trenutke sa njom ne bih menjao ni za šta na svetu. Pre nego što je otišla kući, obećali smo jedno drugom, nema više smicalica. Kako smo krenulim jedno bi zbog toga izgubilo glavu.
Izašao sam iz svoje demolirane kancelarije, sa osmehom na licu. Izvinio sam se čistačici na neredu i obećao joj povećanje plate. Ipak žena ima dosta krša da počisti.
Otišao sam u svoj stan i kao i uvek, sve lepe vesti, prvo sam delio sa svojom sestrom. Nakon drugog zvona moja „mala" sestra se javila.
„Bato."
„Ženim se."
Tišina sa druge strane. Izgleda da je u šoku, baš kao i ja, jer sam to izgovorio naglas. Sad mi tako izgovoreno naglas, deluje tako stvarno. Pa da. Ja ću se oženiti sa njom svakako, samo da ona još svari ovo da je volim.
„Tijana? Rekao sam da se ženim."
„Čula sam te i prvi put. Pokušavam da shvatim, da li me zezaš ili si ozbiljan."
„Mrtav ozbiljan."
„Ništa mi nije jasno, ali čestitam ti bato. Kada si je zaprosio?"
„Eh, što se tiče tog dela, pa nisam je još zaprosio. Tek sam rekao da je volim."
„Voliš?"
„Da postoji neka druga reč, jača reč za ovo što osećam, upotrebio bih je. Kada je sa mnom, čini mi se da ceo svet sija, da je toplo, divno. Čini mi se kao da letim."
„Papučo. Pade nam i Kosta jebivetar. Mislila sam da ćeš se više opirati, ali mi je drago da ti je konačno došlo iz dupeta u ludu glavu."
„Hajde, ja sam ti stariji brat, nemoj da me zezaš. Treba mi pomoć."
„Reci šta treba?"
„Želim da mi pomogneš oko prosidbe. Ti znaš da se ne razumem u ta romantična sranjca. Pitaj tog tvog za neki pametan savet."
„Ovaj moj, ima ime i zove se Dejmon. I taj moj je otac tvoje dva nećaka, a sada i ove treće bebe."
„Samo ti njega pitaj za neku ideju, nešto i ne podsećaj me kako je došlo do tih nećaka."
Koliko god oni bili dugo zajedno, još ne mogu da svarim da „spava" sa MOJOM sestrom.
Tijana je pristala da mi pomogne. Možda bi neko rekao da brzam, nikad nisam bio sigurniji u nešto, nego u ovu ljubav sa njom.
Posle Tijane, sledeća osoba za razgovor je bio Ros.
Pre svega, zbog Dženi, jer nju i dalje nisam pronašao i ako je uskoro ne pronađem, ispašće sranje. Moram je pronaći, a potom sve objasniti Aleksandri.
Pošto oko toga nisam želeo da pričam preko telefona, otišao sam kod njega. Sačekala me je njegova verenica na vratima. Pošto sam u početku bio skeptičan na čitavu tu zbrku oko braka, izvinio sam joj se. Tek kada sam ja zavoleo, shvatio sam i njih dvoje. Shvatio sam, ustvari, sve one koji reše sa jednom osobom da dele postelju čitav život.
„Druže, zaljubio sam se. Zavoleo sam i želim da je ženim."
„Koga?"
„Aleksandru. Ruskinju."
Gledao me je u čudu i nakon prvobitnog šoka, privukao me je i potapšao po ramenu.
„Staješ znači i ti na ludi kamen."
„Moram prvo da rešim pitanje moje žene na papiru. Dok ne rešim sa njom, ne mogu suviše da se radujem."
Koliko god ja bio srećan zbog toga što sam našao ljubav svog života, sreća mi nije potpuna zbog Dženi.
„U pravu si. Samo ne znam više gde da je tražimo. Ona kao da je u zemlju propala."
Otkako je otišla, Dženi se više nikada nije javljala. Takav je i bio dogovor. Samo što tada, nisam ni pomišljao da ću jednog dana poželeti da se oženim. Sada mi njen nestanak nikako ne odgovara.
„Kosta, nisi mi jasan. Pre neki dan si mi rekao da imaš devojku, sada mi govoriš da hoćeš da se ženiš. Kako takva promena odjednom?"
„Nisam tražio ljubav, a dobio sam je. Ušetala je u moj život, ne tiho i na prstima, već bučno i razorno, lomeći sve pred sobom. Rušila je sve barijere, koje sam postavio oko sebe, eksplozivno, brzo i ne
razmišljajući. Ona nije želela mene, a ja nisam želeo ljubav, a opet na kraju, postali smo zavisni jedno od drugog. Rose, ona meni treba više nego hrana. Ona je moja glad i žeđ, kada nismo zajedno. Dok sam pored nje, ja sam najsrećniji skot na planeti."
„A meni si se smejao. Rekao sam ti Kosta, ljubav je zajebana stvar. Ljubav ne bira ni mesto, ni vreme. Ljubav bira samo ljude za koje zna da će se voleti. A ta ljubav je izabrala vas dvoje."
„Postajem, patetično romantični papučar."
„I kako se osećaš zbog toga?"
Kako se osećam? To je već lako pitanje.
„Osećam se kao da sam na vrhu sveta i ne bih menjao taj osećaj ni za šta na svetu."
"O da, itekako si reš pečen. Drago mi je zbog tebe, zaista jeste. Sutra ću nazvati jednog mog dobrog prijatelja da se malo pozabavi ozbiljnijim traženjem Dženi. "
"Hvala druže."