#2 Samo tvoj 🔚

Šesnaesto poglavlje

-Kosta-

Sahrana kojoj sam prisustvovao me je gušila. Gušio me je miris tamjana, miris groblja, suze, tuga i bol koja je lomila Vuka. Njegovi roditelji su krenuli na doček Nove Godine, veseli, nasmejani, raspoloženi.Krenuli su iz Novog Saada za Beograd kada je na poleđenom autoputu vozač kamiona ispred njih izgubio kontrolu nad vozilom. Kamion se poprečio, zatim i okrenuo, a u njega su direktno udarili Vukovi roditelji. Tragova kočenja nije bilo jer njegov otac nije stigao ni da odreaguje, a već se bio zabio u zadnji deo kamiona, time smrskavši čitavu prednju stranu automobila.

Vuk je bio slomljen, jedva je stajao na nogama pod uticajem silnih lekova koje su natrpali u njega. Bojao sam se da ne učini neku glupost, ali dan posle sahrane on me je uverio da tako nešto neće nikada učiniti. Delovanje lekova je prestalo i bio je koliko toliko razborit i svestan onoga što priča. Bio je bled kao krpa sa tamnim kolutovima oko očiju. Pomogao sam mu oko svega što mu je bilo potrebno i pre nego što sam krenuo nazad za Čikago, došao je na moja vrata.

Smestili smo se u dnevni boravak zajedno sa Radom i čekali da počne sa pričom.

„Ja ovde ne mogu ostati. Kuću ne želim da prodam, ali sve ostalo da. Sve me podseća na njih i na život koji su mi podarili i delili sa mnom."

„Imaš nešto na umu?"

„Znaš i sam da imam diplomu iz arhutekture, a do sada se nisam ni za jednu firmu vezao ugovorom."

„Znam sve to ."

„Želim da idem za Ameriku. Ako ti je potreban arhitekta u tvojoj firmi, voleo bih da mi daš šansu."

„Što se mene tiče možeš odmah sada da kreneš sa mnom."

„Hvala ti druže, moram prvo da završim svu dokumentaciju i da rešim pitanje oko imovine."

Krenuo sam nešto da kažem ali me je Rade preuhitrio ustavši i spustivši ruku na Vukovo rame.

„Sine, ja sam odrastao sa tvojim ocem. Gledao sam kako iz ničega stvara nešto i kako se bori za svako parče zemlje koje je kupio. Bio sam sa njim u svakoj radosti svakoj novoj stvari koju je uspeo da kupi za svoju porodicu. Nemoj to prodavati. Nemoj jer on nije zaslužio. Ostavi sve kako jeste jer ćeš se pokajati jednog dana. Ako ti je potreban novac, Kosta i ja ćemo ti pozajmiti. Vratićeš kada budeš mogao."

Vidim da se Vuk stresao i zabio glavu u šake .

„Nije mi potreban novac, imam ga. Jednostavno mislio sam da će mi tako biti lakše, ali sad kad ste Vi čika Rade tako stvari postavili m, shvatam da bih se pokajao."

„Vuče, ja sam upravo krenuo nazad za Čikago. Kada god budeš bio spreman, čekaću te.Imaš moj broj telefona pa se javi."

On ustaje i ja ga pratim ka vratima. Kad smo izašli iz kuće, pruža mi ruku .

„Otkud ti da se tako brzo vraćaš nazad?"

Kad pomislim na razlog mog povratka u Čikago srce mi se zagreje. Nasmejem se na njen lik u mojim mislima.

„Imam jako bitan razlog za povratak."

„U pitanju je žena, zar ne?

„Jeste. I to ne bilo kakva. Drska, bezobrazna, bez dlake na jeziku."
„Gde je nađe?"

„Ih ,duga je to priča, kada budeš došao u Ameriku čućeš sve.

„Važi. Čujemo se i hvala ti za sve."

„Na mene možeš uvek da računaš."

On je otišao, a ja sam krenuo za Beograd.

Rade me je ispratio na let dok je u meni jedna jedina želja gorela. Samo ona, samo da je zagrlim i da mi njen zagrljaj da utehu koja mi je potrebna.