#2 Samo tvoj 🔚

Petnaesto poglavlje

-Aleksis-

Budala od mene je pored silne želje da mu nikad više lice ne vidi,popustila. Shvatila sam da je želeo da me pozove da proslavimo doček zajedno.
Kako to da izvedem kada sam trebala da ga izbegavam i čekam srećne vesti?
Vesti u vidu: "Postajem tata."

I eto u zadnjem trenutku ja sam kupila poklone za porodicu njegove sestre, ako je uopšte tamo i otišao.
Ispostavilo se da me nije lagao, ipak je bio sa sestrom i njenom porodicom.
Nisam htela da mu kažem da mu nisam verovala pa sam improvizovala. Noć u hotelu, samo za nas dvoje. Novogodišnja noć u kojoj sam poželela jednu jedinu želju nakon toliko godina.

Želim da budem voljena. Ne od strane brata, već od muškarca .  Želim da me voli on. Moja Zver.

Prvi januar smo proveli u društvu njegove sestre i zeta, dok su deca bila kod Dejmonovih roditelja. 
Tijana i Dejmon su mi prepričavali kako su se upoznali i kako je Kosta reagovao na njihovu vezu.

I dalje ne verujem koliko je zaštitnički nastrojen prema sestri, doduše, Aleksej ne zaostaje puno za njim.
Samo što je Kosta odneo ipak pobedu.
Pitati za posteljinu više puta kad je bilo za očekivati da Tijana neće biti devica čitav život. 
Dejmon je gleda kao da je jedina žena na svetu. Tako nešto želim i za sebe, iako sam rekla da nikada neću želeti ljubav tako je silno želim sada. Samo malo ljubavi.

Strah me je da se upustim u takvu vrstu avanture jer znam da ću sigurno na neki način biti povređena.

Za Čikago sam se vratila ranije nego planirano i to sama jer je Kosta dobio poziv koji  je Tijanu i njega prvo šokirao, a zatim bacio u stanje očaja.

Dejmon je jedva smirio Tijanu jer ne bi smela da se nervira u njenom stanju. Njihove komšije iz Srbije su u novogodišnjoj noći poginuli u saobraćajnoj nesreći.  Kosta je iz Vašingtona otišao direktno za Srbiju dok je Tijanu s teškom mukom Dejmon odvratio od odlaska. Ipak je trudna i sahrana nije za jednu trudnicu.

Čikago mi se činio bezličan i bezbojan bez njegovog prisustva u njemu. Javio mi se kad je sleteo na aerodrom i odtad ni slova više.
Nisam htela da mu šaljem poruke,  ni da ga zovem jer je bio vidno potrešen smrću bliskih prijatelja.
Pustila sam ga da boluje u miru.

Ja sam se u međuvremenu posvetila poslu. Radila sam ono što najbolje umem, ali mi ni to nije išlo od ruke jer su mi misli stalno bežale u malu državu na Balkanu. Razmišljala sam da li je budan, da li misli na mene, da li mu fale moji poljupci, isto kao što meni fale njegovi.

Provela sam tako par dana u svojim mislima pa se onda pojavio moj brat sa željom da proslavimo Božić.

Nismo slavili Božić otkako je mama umrla, jer jednostavno onog mira i topline koji je ona unosila u naš dom,u naša srca, više nije bilo.

Sante leda oko moga srca su napukle i počele da se otapaju na mestima otkako je Kosta ušetao u moj život pa sam na kraju pristala da proslavimo Božić.

Pokušala sam da od svog stana napravim nešto nalik toplom domu i nešto nalik Božićnoj trpezi, nadujući se da će makar malo sličiti na mamin Božić.

Prevukla sam beli stolnjak preko svog trepezarijskog stola, spremila dvanaest jela kao i mama nekad, doduše ne znam koliko su jestiva, ali trud je bitan zar ne?

Aleksej je za to vreme doneo jelku i ukrase.
Dok je on postavio jelku ja sam razgledala ukrase u kutiji i naišla na zvezdu koju smo stavljali na vrh naše jelke dok smo bili deca.
Setila sam se maminog osmeha i poljubaca kojima je obasipala tatu dok smo se nas dvoje bavili kićenjem. Topline doma,mirisa ljubavi i nežnosti, sreće koja je ispunjavala naša mala dečija srca dok smo gledali ljubav svojih roditelja u punom sjaju.