#2 Samo tvoj 🔚

Dvadeset drugo poglavlje

-Kosta-

Našao je Aleksandru. Našao je mesto gde se sakrila. Ženu koju volim, koja je pobegla od mene.

Šta sad? Sama je sve pretpostavila i pobegla. Osudila me na dane bez njenog prisustva, na noći bez njenih zagrljaja. Ona lično je to izabrala. Sada kada znam gde se nalazi, pitam se da li uopšte da idem po nju.
Iz kog razloga da idem?

Za ovih par meseci kako se viđamo, više smo se svađali i smeštali svašta jedno drugom nego što smo uživali u pravoj vezi, ako izuzmem onih par dana pre nego što je nestala.
Tih desetak dana su bili kao da sam u raju. Naravno, to je bilo samo zatišje pred buru.
Da li će turbulencije u našoj vezi ikada prestati ili ćemo se večno svađati, bežati bez objašnjenja druge strane.
Da li vredi više ovo sve?

Pobegla je, sakrila se od mene i još mi je krila nešto toliko bitno.
Deo mene je u njoj. Moja beba, nas dvoje smo joj zajedno udahnuli život i ona nema prava da tek tako pobegne i ne kaže mi. Zaslužujem da  znam za postojanje svog deteta iako je sada  verovatno veličine zrna graška, to je moja graškica. Moja malena mrvica, a ona je odlazeći odvela i moju mrvicu sa sobom.
Koliko sam se kidao iznutra proteklih nedelja jer ne mogu da je pronađem, sada sam besan.
Ja ću postati otac, a ona nije nijednog trenutka pomislila da bi to trebalo da znam.
To dete nije samo njeno, već i moje!

Nekad sam mislio da neću nikada postati otac, a sada znam da ću biti najbolji otac na svetu. Još samo da raskrstim u svojoj glavi i srcu šta ću i kako sa bebinom majkom.
" Kosta? Čuješ li ti šta ti ja pričam? Znam gde se nalazi Aleksandra, čuo sam Eli kad je razgovarala sa njom. Došao sam odmah kod tebe, Eli ako sazna da sam ti ja rekao gde je ona, loše mi se piše."
"Čuo sam te i prvi put."
" Ja tebi kažem da ću imati problema sa Eli zbog tebe, ali hteo sam da ti pomognem jer si bio očajan. Sada kada si čuo da sam je pronašao, uopšte mi ne deluješ očajno. Deluješ mi nekako, ravnodušno."

Jesam li stvarno ravnodušan?  Ne.
"Nisam ravnodušan, besan sam. "
"Zašto si ti sad besan? Napokon možeš da joj objasniš sve i da prekineš da kukaš kao neka tetkica."
"Imam svo pravo da budem besan!"
"Čoveče, smanji malo doživljaj i ne deri se! Trpim tvoje jadikovanje već nedeljama, sad kad sam našao gde se nalazi, gospodin je besan! Je l' hoćeš ti uopšte ovu adresu ili nećeš?!"

"Ne znam više šta hoću! Gde si krila svo ovo vreme?!"
"U Libertvilu, u vikendici Elinih roditelja."
"Ja kao lud mislim da je ona otišla iz zemlje, a ona mi je bukvalno pod nosom, tu odmah u predgrađu!"
"Rekao sam ti da spustiš ton i smiriš se. Ako si nadrndan idi udaraj u vreću ili tako nešto. Ostavljam ti adresu ovde, a ti gledaj sam šta ćeš dalje. Doviđenja."

Stiven krene ka vratima, a ja zurim u presavijeni papirić na kuhinjskom pultu. Pomogao mi je, dok sam se ja izderao na njega i ni hvala mu rekao nisam.
Ustanem od stola i krenem za njim.
"Stiv, druže sačekaj."

Zaustavio sam ga taman pre nego što je ušao u lift.
"Reci."
"Izvini na mom ponašanju, samo saznao sam nešto što me je iznenadilo i razbesnelo, a ti si došao baš u taj čas. Izvini, pomogao si mi, dok se ja ponašam kao idiot."
" I jesi idiot. Idi i traži je  sad."
Ušao je u lift i zadržao vrata pre nego što su se  zatvorila .
" I Kosta, gledaj da ovaj put isterate sve na čistac. Ne krijte više ništa, smirite strasti da bismo i mi ostali uživali u svojim vezama. Manji sam od makovog zrna otkako je ona otišla, Eli me teroriše i ne dozvoljava da te spomenem. Ako ponovo zasereš, mislim da ću ovaj put biti ja koji će da kuka."
" Pokušaću, zaista se nadam da će ovog puta to što budemo pričali biti konačno."

Klimnuo mi je glavom i pustio vrata od lifta da se zatvore.
Tromim i teškim koracima sam se vratio u stan, zatvorio vrata za sobom i ponovo seo za sto.
Buljio sam u onaj papirić kao da će me pojesti.
Otići i vratiti je, pomiriti se sa njom ili jednostavno prekinuti ovo sve. Prekinuti ovo mučenje koje ljudi zovu "ljubav".
Šta god bio konačan ishod, ona će morati da shvati, ona to dete neće odvojiti od mene. Ma koliko oboje bili ludi i tvrdoglavi, znam da se na naš uvrnut i bolestan način volimo.
Iako možda ne budemo zajedno, to dete je nastalo iz ljubavi. Ono je naše maleno sunašce i imaće svu ljubav ovog sveta.
"Kosta?"
"Hm?"
Trgao me je Dženin glas i njena ruka na mom ramenu.
"Zašto ne ideš po nju? Sada imaš adresu, možeš joj sve objasniti."
"Vagam."
"Šta pobogu sada vagaš?!"
Ljutito me je upitala.
"Vagam za i protiv. Možda treba da napravim spisak šta mi odgovara kod nje, a šta ne. Ovako dok se presabiram po glavi, mnogo je više razloga da nas dvoje prekinemo. Zajedno smo nepodnošljivi, ujedamo se, svadjamo, nefunkcionišemo. "
"Ali se volite.."
"Misliš da je ljubav dovoljna?"
Podigao sam pogled ka njoj, zainteresovan šta će mi sada reći. Znao sam i pre, a sada još više kada je kod mene u stanu, da je Dženi jako inteligentna devojka. Imala je tu nesreću da naleti na pogrešnog čoveka, ali nije posustala. Želi život za sebe i bebu, želi posao, želi budućnost. Baš zbog toga je jako cenim, baš zbog toga ću da učinim sve što je u mojoj moći da njoj i detetu ništa ne fali.