Vuk i ja

1.

Mila je sedamnaestogodišnja djevojka koja živi u domu. Njezin otac je bio vojnik i preminuo je. Njena majka je bila alkoholičarka. Uzeli su ju od majke kad je imala četiri godine te su ju odveli u dom. Kad je imala jedanaest godina, samo su joj rekli kako je srce njene majke stalo i kako je preminula. Navikla se na loše vijesti, jer kakav bi joj bio život da se dosad nije navikla? Svaki dan ona ode u malenu šumicu kraj doma. Tamo sjedne na maleni panj i razmišlja o svemu. Voljela je taj maleni panj, pitala se kako tako malene stvari mogu zauzeti najviše prostora u srcu. Odgovor na to nije mogla pronaći.

***

Otišla je u tu svoju šumu i čula teške korake nekih ljudi..

"Brže!" Viknuo je jedan od promuklih glasova. "Bježi nam!" Uzviknuo je ponovno, no ovaj put još glasnije. Mila se stresla na to.

Poput munje, nekakva životinja je protrčala kraj nje. Kutkom oka je ugledala vuka. "Lovci.." Promrmljala je. Nije bilo drugog razloga da vidi vuka.

Mila se bojala vukova, zalazila je u ovu šumu jer je mislila da ih nema. Ipak, njena ljubav prema vukovima je nekada znala prevladati taj strah. Kao u ovom trenutku. Čula je šuškanje i tihi cvilež. Bez obzira na strah, polako se okrenula i vidjela kako se vuk upleo u trnje. Bez razmišljanja je došla do vuka i polako mu micala šape iz trnja. Na svaki njen krivi pokret, vuk bih zacvilio. "Smiri se, sve će biti u redu.." Odgovorila bi na svaki njegov cvilež. Vuk nije cvilio samo zbog bolova, znao je da lovci dolaze po njega.

Izbavila ga je i polako se odmakla, bojala se da će ju vuk napasti. Njen strah se vratio. Vuk je bio slab, nije se micao. Pogledao ju je svojim nevinim crnim očima, a ona je sve polako shvaćala. Tog vuka je trebalo sakriti. Pokazala mu je prstom da uđe u grm dok ona stoji ispred grma. Nije izgledalo kao dobar plan, ali je bio uspješan.

"Hej ti! Jesi li vidjela zvijer?" Upitao je lovac. "Kakvu zvijer gospodine?" Odgovorila je pitanjem. "Ogromni crni vuk, ovoliko visok." Pokazao joj je rukom." Žao mi je, nisam ugledala zvijer." Odgovorila je. "Dobro onda, pazi se." Rekao je i odšetao.

Vuk je provirio kroz grmlje. "Hej, možeš izaći sad." Rekla mu je, a on je slušao svaku njenu riječ. Polako je izašao, bio je prestrašen kao i ona. "Ostani tu." Pokazala mu je rukom i otrčala.

***

Otišla je u dom i uzela malo kruha. Kada se išla vratiti u šumu došla je odgajateljica.

"Što će ti kruh ako ideš van Mila?" Upitala je a Mila ju je samo blijedo gledala. "Želim dati nekim pticama koje sam vidjela." Odgovorila je. "Dobro, ali nemoj im davati dan kasnije. Naučiti će se dolaziti ovdje, kruh je za nas. Ne samo za ptice. Sad idi." Rekla je, a Mila je zadovoljno otišla u šumu.

Došla je u šumu, a vuk je još uvijek tamo stajao na istom mjestu. "Hej, nisam sigurna voliš li kruh ali nismo imali mes-" Nije ni završila rečenicu, a vuk je počeo jesti kruh. Mila se zadovoljno nasmiješila i ostatak dana provela sjedeći na tom panju dok je vuk bio udaljen od nje svega par metara.

***

Došlo je vrijeme kada se dom zaključava, trebala je kući. Ako se to tako može nazvati. Nije znala hoće li vuk tu biti sutra, mogla se samo nadati.

Mila

Vuk