Vuk i ja

16.

Marko u zadnjih par dana uopće nije spavao. Samo je htio biti s Milom što je duže moguće, jer možda kada ode više se neće vratiti. Cijeli dan gradi kolibu za Milu i sebe. Samo da bi ona mogla uživati. "Marko, malo se odmori." Mila je rekla dok je gledala kako je Marko umoran. "Nema šanse." Rekao je i nasmijao joj se. Mila je okrenula očima. "Ti shvaćaš da si ozlijeđen i da možeš umrijeti?" Viknula je zabrinuto. "Ja sam vukodlak, preživjeti ću." Rekao je. "Preživjeti ćeš zato što ću ja vratiti Teu." Rekla je i zadovoljno se nasmiješila.

***

Došla je večer i Marko je već sagradio kolibu. Mila se približila. "Ti si sagradio kolibu u jedan dan?" Rekla je šokirano. "Vidiš? Sposoban sam za napraviti to." Rekao je. "Da baš.." Promrljala je. "Što si to rekla?" Upitao je. "Ništa." Rekla je i potajno se nasmiješila. "Smiješ se. Rekla si nešto loše o meni." Rekao je kroz šalu. "Nije loše.. Samo ne mislim da si to mogao sam. Mislim da nisi dovoljno jak." Rekla je. Odlučila ga je malo zadirkivati. "Ako nisam jak, kako mogu napraviti ovo?" Rekao je i uzeo Milu u naručje. Mila je osjetila kako mu se ruke tresu. "Marko.. Užasno si slab, moraš u kolibu." Mila je rekla zabrinuto. "Stvarno Mila? Još misliš da sam slab?" Rekao je i podignuo obrvu. "Marko, ruke ti se tresu. Ozbiljna sam." Rekla je. Polako ju je spustio na tlo i shvatio koliko se trese. "Mila, ovo nije dobro.." Promrljao je prestrašeno. "Sve će biti u redu." Rekla je i pomogla mu da dođe do kolibe. "Ovo je trebao biti tvoj dan, sutra se možda nećeš vratiti." Rekao je tužno. "Ako se ne vratim, proganjati ću te kao duh." Rekla je i nasmiješila se. Marko si nije mogao pomoći, i sam se nasmijao. "Ako umreš, ubiti ću te." Rekao je, a Mila se počela smijati. "Sutra je puni mjesec, trebamo se odmarati." Rekla je i legla na kauč pored njega. "Kada si uopće kupio ovakav namještaj?" Upitala je. "Neki čovjek na ulici je davao namještaj besplatno." Rekao je. "To znači da je ovo prljavo Marko!" Rekla je i skočila s kauča. "Ne brini, sve sam očistio." Rekao je opušteno. Mila je ponovno legla na kauč i zagrlila ga. "Ne mogu disati." Promrljao je. "Samo budi tiho." Rekla je i zatvorila oči. Zagrlila ga je još jače, dok je Marko pokušavao disati. "Sutra je najvažniji dan naših života, znaš to?" Upitao je i pomazio joj glavu. "Da.. Ali vjerujem da ćemo doživiti i važnije." Promrljala je i zaspala.

***

Jutro je, danas je taj dan. Marko se prvi probudio, ali se nije mogao ustati. Mila je spavala na njemu. "Mila? Probudi se!" Rekao je pokušavajući ju probuditi. "Još samo pet minuta.." Promrljala je umorno. "To je to, sad mi je dosta." Rekao je i izmigoljio se. Počeo ju je škakljati dok se ona savijala i neprestano smijala. "S-stani! Ne mogu d-disati!" Rekla je dok se smijala. "Samo ako me budeš slušala." Rekao je. "Dobro, dobro!" Rekla je smijući se. Prestao ju je škakljati i rekao joj da se ustane. Mila je podrugljivo podigla ruke kao da se predaje. Nekoliko minuta je oklijevala i ustala se. Hodali su šumom i razgledavali sve. Ipak je ovo bio možda zadnji put da će sve to vidjeti. Nakon toga su otišli kod alfe. Alfa je već pripremio bodež i čekao je puni mjesec.