Kapljice mora

2

- Hej, hej! Kako ste mi? Nadam se da uživate u avgustu i ovim (konačno) toplim letnjim danima :) Ne želim previše dužiti pa ću reći samo da se nadam da će vam se svideti i da bi mi bilo neopisivo drago kada biste ostavili svoje mišljenje u komentarima :) Do sledećeg puta... -

Niz kamenih stepenica obraslih travom koja se klatila nošena toplim povetarcem pružao se ispred mene. Spuštala sam se ka glavnom šetalištu dok su zvezde iznad mene polako gubile svoj sjaj. Napamet sam koračala po mraku izbegavajući kamenje koje se nalazilo po stepenicama tražeći pogledom u travi svice koje sam godinama unazad tamo uvek i nalazila. Nije ih bilo.

Glavno gradsko šetalište još uvek je bilo osvetljeno uličnim kandelaberima kada sam izbila na njega. Napravivši svega nekoliko koraka po osvetljenom asfaltu približila sam se prodavnici mešovite robe iznad čijeg je ulaza plavim svetlom treperilo 0-24. Otvorila sam vrata i oglasilo se tiho zvonce.

"Jutro", tiho sam pozdravila mlađu gospođu plave kose povezane u niski rep koja je pospano sedela za kasom te nastavila između polica do automata za kafu.

U prodavnici je bilo znatno hladnije nego napolju i svetlo je bilo prigušeno tek toliko da vidiš brojeve na papirićima pored proizvoda. Uzela sam jednu plastičnu čašu te pritisla dugme na automatu za kafu. Noktima sam kuckala o stol na kojem se nalazio automat dok se topli svetli napitak slivao u čašu. Sa razglasa se tiho čuo noćni radijski program. U prodavnici nije bilo nikog osim mene.

"Kada god te vidim uvek se osećam bolje. Tvoj dolazak označava da je ostalo još jako malo vremena do svitanja i da ću napokon moći otići kući", rekla je gospođa kada sam poklopivši svoju čašu prišla kasi. Osmehnula sam se, a potom i ostavila nekoliko novčanica ispred nje i zaželevši joj prijatan dan te izašla.

Vazduh je, za razliku od onog u klimatizovanoj prodavnici na uglu, napolju bio mnogo teži i sparniji. Bilo je izuzetno toplo, a povetarac koji je duvao nije mnogo olakšavao disanje. Nastavila sam sam gradskim šetalištem do plaže na kojoj sam bila sa roditeljima prethodnog dana dok sam promatrala kako nebo na mestu dodira sa morem postaje sve svetlije i svetlije.

Spustivši se zemljanom stazom kroz šumu ispred mene se ispružila prostrana plaža posipana sitnim kamenjem. Oseka je upravo bila stupala na snagu i počela se povlačiti otkrivajući tako još više sjajnih kamenčića. Prišla sam drvenoj kućici na plaži koja je imala ulogu bara i spustila torbu ispred nje.

Sela sam na kamenčiće ispred kućice i oslonila se leđima na nju te iz svoje torbe izvadila blok, nekoliko četkica i različite tempere. Otpila sam gutljaj još uvek tople kafe, a potom i pomešala nekoliko nijansi crvene i žute tempere.

Sunce je upravo bilo izvirilo iznad mora kada sam olovkom povukla po papiru liniju koja je predstavljala obzor. Svetlim prozračnim bojama slikala sam kako se žuta boja pretvara u topliju nijansu te doseže sve do narandžaste, a potom se pri samim rubovima stapa sa crvenom. Tako zabeleženo na papiru sve je nekako dobijalo više smisla.

Zadubljena u prizor ispred sebe u želji da ga što verodostojnije prenesem na papir i opčinjena žuborom mora koji se zavlačio i u najskrivenije kutke nisam niti primetila kada su se vrata bara otvorila. Uplašeno sam se trgla kada su krila prozora udarila o zidove otkrivajući tako improvizovani šank.

Brzo sam sklopila blok iako se boje još uvek nisu bile osušile te ga ubacila u torbu, a potom i spakovala četkice u platnenu vrećicu. U želji da što pre odem od tamo naglo sam ustala i glavom udarila u dasku iznad mene. Rukom sam protrljala mesto na glavi koje sam udarila stavljajući torbu na levo rame.

"Izvini", kratko sam pogledala u dečka sa druge strane šanka te ponovo pognula glavu i preskačući nekoliko krupnih stena ubrzo se našla na puteljku kojim sam se bila spustila nešto ranije tog dana.

U tih nekoliko trenutaka koliko sam dozvolila da nam se pogledi susretnu nisam zapazila mnogo toga. Zapravo, bilo je to gotovo ništa jer razmišljajući o tome kako mi se u sebi smeje zbog mog nespretnog udarca glavom primetila sam samo da je imao nešto dužu kosu nego dečki koji su išli u moju školu. Ali izgledao mi je tako poznato.

Narednih nedelju dana svakog sam se jutra vraćala na istu tu plažu kako bih popravila zamuljani crtež koji je nastao kao posledica mog brzog sklapanja bloka. No, svaki naredni put sedela sam na kamenčićima daleko od bara kako ne bih sebe dovela ponovo u istu situaciju.

Tokom tih dana pogled mi je često bežao na bar, u početku samo iščekujući da se otvori i da vidim čiji je red na jutarnju smenu. Već nakon nekoliko dana uhvatila sam njihov ritam. Svakog drugog dana bar je otvarao dečko kojeg sam videla onog jutra. Uvek bi prvo izneo nekoliko visokih drvenih stolica, a potom ispočetka brisao sve čaše proveravajući na suncu postoji li fleka na njima.

Znala sam uhvatiti sebe kako dugo ispod oka gledam u njega želeći ga još bolje osmotriti, no svaki put bih završavala s neuspehom. S ove udaljenosti bilo je to nemoguće.

"Izgleda predobro!" Upravo sam bila belom temperom docrtavala penu na moru. Muški glas dopirao je od negde iznad mene. Uplašeno sam se osvrnula i ugledala dečka iz bara kako stoji iznad mene rukama oslonjen na svoja kolena i posmatra crtež.

"Hvala", nesigurno sam odgovorila te je on napravio još nekoliko koraka i trenutak kasnije seo pored mene.

"Stvarno izgleda predobro. Nikada nisam video da je neko tako dobro naslikao izlazak sunca", klimnula sam glavom. "Uzgred, ja sam Luka."

"Lorena, drago mi je", bio je to prvi put da sam ga gledala izbliza. Imao je nešto dužu tamnu smeđu kosu koja mu je prekrivala vrhove ušiju. Na trenutak sam osetila kako svojim izuzetno tamnim očima prelazi po mom licu gotovo kao da želi da zapamti svaku crtu, no nisam mu zamerala - i ja sam činila isto. Na trenutak se počešao po licu i tada mi je prvi put pogled pao na njegovu bradu od svega nekoliko dana. Ponovo mi je glavom proletela misao da sam ga već negde videla.

"Zar ti nikada ne spavaš? Već nekoliko dana te svako jutro vidim kako slikaš ovde. Zar ti roditelji ništa ne kažu?" Ponovo sam začula njegov glas upravo onda kada sam se pogledom sa njegovog lica spustila do vrata i ugledala tanak crni konac koji je završavao negde ispod sive majice. Više od ičega sam želela znati šta je to.

"Mislim da nisam propustila niti jedan izlazak sunca od kada sam ovde. Jednostavno volim mir i tišinu koje mi rađanje sunca pruža. A što se tiče mojih roditelja oni sada još uvek spavaju, a za njih i ja s njima", zapitala sam se je li previše što tako otvoreno govorim sa meni potpunim strancem, no nešto mi je govorilo da se mogu u potpunosti otvoriti.

"Mora da rade do kasno ako tako dugo spavaju", kratko je prebacio pogled na prostrano more ispred nas.

Uzdahnula sam. "Oni su opsednuti poslom. Moja je majka advokat i ne odvaja se od svojih papira i slučajeva. Stalno je na telefonu sa svojim pomoćnicima i uprkos tome što smo došli na odmor, ona gotovo da i ne izlazi iz kuće. Tata mi je doktor, ali predaje na medicinskom fakultetu i mnogo je opušteniji od mame, no pod njenim uticajem i on sve više radi", pogledala sam u nekoliko ljudi koji su se spustili niz zemljanu stazicu i spustili svoje peškire ispod tek postavljenih suncobrana. "Kakva je situacija kod tebe?", upitala sam ga te se osmehnula.

"Moram priznati da je mnogo uzbudljivija", nasmejao se te okrenuo ka baru ka kojem se uputio čovek iz grupice ljudi koja se smestila na plaži. "Izgleda da ću ti morati ispričati neki drugi put", pozdravio me je i otišao do bara. Pogledom sam ga pratila dok se udaljavao nadajući se da ćemo stvarno nastaviti razgovor.