Kapljice mora

5

- Hej, hej! Kako ste mi? Evo mene nešto ranije nego obično, baš onako kako smo se dogovorili :) Moram priznati da sa ovim nastavkom nisam preterano zadovoljna i da ću sigurno nekada u budućnosti još poraditi na njemu, no do tada nadam se da će biti dovoljno pristojan i da će vam se svideti :) Ostavite po neki usputni i svoje mišljenje na kraju, a mi se čitamo uskoro :* -

Polako sam zatvorila kapiju pazeći da se ne zalupi i javi mojim roditeljima da sam ponovo izašla rano ujutro. Pogledala sam ka prozoru koji je dnevnoj sobi pružao predivan pogled na more koje je svetlucalo pod sunčevim zracima znajući da prvo što moja majka uradi svakog jutra jeste odvuče zavese i to upravo tamo. Osećala sam olakšanje kada sam shvatila da sunce još uvek nije zavirilo u dnevnu sobu, no dok sam stajala pored kapije i gledala u prozor razmišljajući kako je sreća na mojoj strani zavese su se odvukle i u trenutku sam se okrenula ka nizu ruža koje su se pružale duž stazu koja je vodila do ulaza u kuću.

Mama je otvorila prozor, a potom me i pozvala na šta sam se ja brzo okrenula glumeći da nisam znala da su se probudili. Osmehnula sam joj se te krenula ka ulaznim vratima dok me je pratila pogledom blago odmahujući glavom.

"Bila si negde jutros?" Izula sam sandale i prišla tati koji je kuvao kafu u kuhinji te mu otisnula poljubac na obraz.

"Samo sam sedela u dvorištu na klupi ispod masline", uzela sam okrugli keksić koji je bio u činiji na stolu.

"Nije istina, Roberte. Jutros sam se ranije probudila jer sam imala poziv i tada sam primetila da je nema. I nije bila u dvorištu jer sam ja bila tamo", mama je ušetala u kuhinju i znala sam da sam uhvaćena. Osećala sam se loše - ne zato što sam bila uhvaćena, niti zato što sam izašla, već zato što sam lagala tatu. "Od sada ćemo svako veče uzimati ključeve od ulaznih vrata."

"Ne možete me zatvoriti u kuću!" Podigla sam glas pobunivši se.

"Lorena, ne diži glas na nas. Nećemo te zatvoriti u kuću, samo nećeš moći izlaziti pre devet", smireno je rekao tata otpivši gutljaj svoje filter kafe. "Evo, već danas možemo svi zajedno otići na plažu."

Mama ga je pogledala ispod oka još uvek pomalo crvena u licu želeći da nikada nije izgovorio taj predlog. "Već sam smislila plan za danas. Malo ću istraživati plaže za koje sam čula da nisu toliko posećene", na maminom sam licu videla olakšanje te sam prevrnula očima.

Ovoga puta im nisam lagala jedino sam izostavila onaj deo sa Lukom. Nisam želela da znaju za njega, nisam želela da ispituju nepotrebna pitanja niti da istražuju o njemu na bilo koji način.

Ušla sam u svoju sobu i uzela knjigu sa svetloplavim mekim koricama sa police. Bila je to jedna od onih koje sam donela pre nekoliko godina kako bih imala šta čitati dok mama i tata rade i jedna onih koje sam pročitala već nekoliko puta. Ležala sam na krevetu i iščitavala reči kojima sam napamet znala poredak očekujući da zvono sa obližnje crkve zazvoni pet puta. Kada se to dogodilo izašla sam iz sobe u haljini koja je prekrivala jednodelni maslinastozeleni kupaći i mahnuvši tati koji je upravo bio ušao u kuhinju po čašu vode izašla iz kuće.

Na plaži sam zatekla Luku kako briše čiste čaše sa druge strane šanke te sam mu zbunjeno prišla. Objasnio mi je kako je Davor otišao po gajbu piva te da ćemo ga kratko sačekati.

"Želiš li nešto popiti?" Nisam ga želela ponovo odbiti kao i svaki put do sada te sam ga zamolila za jednu limunadu. Klimnuo ke glavom i spustio na šank čašu koju je upravo bio obrisao.

Dok je sipao limunadu u moju čašu pazeći da mu zajedno sa hladnim sokom ne upadne i neki kolutić limuna prišle su dve devojke preplanulog tena. Odmerile su me te mahnule Luki kao da se već dugo poznaju. Promatrala sam kako im se tamna koža presijava pod kapljicama mora, a zatim sam pogledala u svoje noge koje su bile znatno svetlije.

Jedna se devojka nagnula preko šanka kako bi je Luka bolje čuo i u tom trenutku sam osetila kako nešto u meni gori. Neprijatan osećaj bio je sve jači i jači, a i nakon što su devojke otišle sa svojim šarenim koktelima ostao je prisutan još neko vreme.

Nakon što je Davor spustio dve gajbe piva iza drvene kućice doviknuo je Luki da može da ide ukoliko sam ja došla. Trenutak kasnije Davor se osvrnuo i ugledao me kako srčem limunadu kroz slamčicu, a zatim me i pozdravio.

"Nemoj zaboraviti vratiti se do pola osam. Znaš da moramo sve pripremiti za večeras", rekao je Davor prebacujući nekoliko flaša piva u frižider. "Nas nekoliko je odlučilo svakog četvrtka praviti malu zabavu na plaži. Zapalićemo vatru, biće muzike, malo pića", setivši se da ja ne znam o čemu se radi, nastavio je objašnjavajući.

"Trebala bi i ti doći večeras. To bi ti bila odlična prilika da pored mnogih izlazaka naslikaš i jedan zalazak sunca", Luka je pogledao u mene smešeći se.

Spustila sam pogled na svetloplavi lak koji mi se već počeo ljuštiti na vrhovima noktiju iako sam ga bila namazala prošlog popodneva. Talasasti pramenovi tamne kose sklizali su i sakrili moje lice od njegovog pogleda. "Ja ne slikam zalaske sunca."

Ponovo sam podigla pogled i videla kako mu je osmeh splasnuo. Jamice na obrazima skrivene ispod kratkih dlačica brade od svega nekoliko dana više se nisu uopšte nazirale. "Zašto?"

"Jednostavno je. Izlasci sunca za mene predstavljaju novi početak, nove šanse. Zalasci samo predstavljaju kraj."

Pogledao je u more, negde daleko iza mene i podsmehnuo se. "Ali zalasci sunca su dokaz da se ne trebamo bojati krajeva jer i oni mogu biti prelepi." Odmahnula sam glavom. "Obećavam ti da ću do kraja leta učiniti da zavoliš i njih", izvio je jedan ugao usne te mi namignuo. Nesigurno sam mu uzvratila osmeh. Želela sam verovati u to.

Luka i ja smo krenuli suprotno od strane sa koje sam ja oduvek dolazila na plažu. Prvo smo se popeli kamenom stazom u manju šumu, a potom izbegavajući niske grane drveća prešli na drugu stranu uvale. Mnoštvo krupnih stena prostiralo se ispred nas sve do same obale. Luka je krenuo prvi kako bi mi pokazao kuda je najlakše se spustiti. Nekoliko puta gotovo da sam pala i povredila se, no bilo je vredno svega. Plaža od svega nekoliko metara širine sa obe strane bila je ograđena visokim stenama i tako odvojena od ostatka sveta. Na njoj nije bilo muzike, dovikivanja i smejanja. Čuo se samo šum mora i cvrčci koji su bili svuda oko nas.

Spustila sam peškir na mestu gde su visoke stene pravile hlad. Matija mi je prišao i smotavši svoj skinuti šorts i majicu odložio ih na rub mog peškira. Jutros kada sam ga videla na plaži ponadala sam se da će mi ovo biti odlična prilika da saznam nešto više o onome što je nosio oko vrata i zbog toga sam osetila blago razočarenje kada sam shvatila da ju je skinuo.

Uhvatila sam rubove svoje haljine te se po navici osvrnula nekoliko puta kako bih se uverila da stvarno nema nikog. "Nemaš se čega stideti", rekao je nakon što se ponovo okrenuo ka meni popevši se na jednu stenu. Udahnula sam duboko te skinula haljinu pokušavajući prepoznati neku promenu na Lukinom licu, neko razočarenje, neki skrenuti pogled. Sve je bilo isto.

Polako sam ušla u vodu. Kapljice mora su mi zapljuskivale kolena dok sam rukom polako prelazila po svom telu kvaseći se. Napravila sam još nekoliko koraka kada se Luka odrazio sa stene i uskočio u more poprskavši me u potpunosti. Rukom sam prebrisala oči, a potom i sama zaplivala ka njemu.

"Moji su odlučili da me drže pod ključem do devet sati ujutro kako ne bih mogla izlaziti ujutro", rekla sam doplivajući do Luke. Pogledao me je zbunjeno.

"To znači da..."

"Da ću se morati iskradati kroz prozor sobe", zaronila sam kako bih pokvasila kosu. Prigušeno se čuo Lukin smeh.