Kapljice mora

7

- Hej, hej! Kako ste mi? Želela sam vam se svima zahvaliti na divnim rečima koje mi svakodnevno upućujete i kojim mi ulepšavate ove dane. Hvala vam od srca :) Nadam se da će vam se svideti nastavak, ostavite po neki usputni komentar i svoje mišljenje na kraju, a mi se ponovo čitamo uskoro :* -

Uključila sam radio koji se nalazio na noćnom ormariću pored mog kreveta i tiha muzika sa mnogo smetnji prekinula je zujanje malog belog ventilatora koji je hladio moju sobu. Prebacila sam na drugu radijsku stanicu, no od smetnji se muzika uopšte nije mogla čuti. Promenila sam još nekoliko stanica, a potom ugasila radio i legla na krevet.

Bilo je rano poslepodne i upravo sam se bila vratila iz kuhinje u kojoj sam pojela nekoliko komadića mesa i malo zelene salate. Nikada pre, leto u našoj kući na ostrvu nije bilo ovoliko monotono. Verovala sam da je razlog zbog kojeg su se moji roditelji još više okrenuli poslu bio taj što sada, sa uskoro osamnaest godina, i nisam imala o mnogo čemu razgovarati sa njima. Svaki naš razgovor u jednom trenutku se svodio na pitanje fakulteta, a ja nisam znala kako reći da ne želim studirati ništa od njihovih ponuđenih opcija. Da onoga dana nisam upoznala Luku, mislim da bih narednih nedelja zaglavila u svojoj sobi tražeći mrlje po potpuno čistom plafonu.

Povlačila sam prstom neke nepovezane linije po svom stomaku kada sam začula da kroz prozor dopire ista ona melodija koju je Luka uvek pevušio. Ovoga puta bila je svirana zvoncem sa bicikla. Provirila sam kroz prozor i ugledala ga kako se vozi ispred naše kuće. Kada me je ugledao, mahnuo je rukom dozivajući me.

Pokupila sam crnu tanku gumicu za kosu sa kreveta i stavila je na ruku, a potom izašla iz sobe. "Izaći ću na kratko", viknula sam vezujući pertle na patikama dok se od spolja još uvek čula ista melodija.

"Ne zaboravi kremu za sunčanje i nemoj dugo", mamin je glas odzvonio među belim zidovima kuće.

"Kao da ćete primetiti", tiho sam prokomentarisala za sebe te izašla iz kuće. Kratkom stazicom sam se spustila do ograde, a potom dugim koracima odšetala do ugla ulice gde me je čekao Luka sa biciklom oslonjenim na zid. "Sreća je što te moji roditelji nisu čuli jer verujem da naredne tri nedelje ne bih izlazila iz kuće."

"To je bio jedini način da te dozovem. Pet minuta sam se vozio ovuda čekajući da me primetiš." Pogled mi je sklizao na zeleni muški bicikl pored njega. "Nadao sam se da ti je dosadno i da ćeš mi praviti društvo danas", osmehnuo se.

"Idemo negde?" Klimnuo je glavom shvatajući moje pitanje kao pristanak za popodnevno druženje koje mi je bilo prekopotrebno.

Seo je na bicikl te smo krenuli ka glavnoj ulici. Vozio je polako pored mene stalno prelazeći sa jedne na drugu stranu. Bilo mi je teško da ga pratim pogledom te sam samo išla pravo pričajući mu o mojoj najboljoj prijateljici.

"Nećemo moći više ovako", rekao je kada smo došli do kraja glavne ulice gde se put ispred nas pretvarao u mnogo veći i prometniji. Upitno sam ga pogledala kada se zaustavio kraj mene. "Sedi", pokazao je na korman.

"Nema šanse."

"Svakoga dana tako vozim sestru u školu, ne brini se neće se ništa dogoditi", pomerio se u stranu kako bi jedan auto prošao.

"Ali sam sigurna da je tvoja sestra mnogo sitnija i lakša od mene."

"Neće se ništa dogoditi, obećavam ti. Samo sedi", bio je uporan, a ja još uvek nisam znala kako da učinim da odustane od svojih namera. "Ovde sedneš, noge samo spustiš i paziš da nisu previše blizu točku, ostalo je sve na meni. Zar mi ne veruješ?"

Oklevala sam. Znala sam da je to veoma opasno, no više od svega sam želela znati gde bi me odveo. Sklonila sam pogled sa kormana na kojem je držao ruku te ga pogledala. Skinula sam gumicu za kosu sa ruke i povezala je u niski rep, a zatim i pažljivo sela upravo tamo gde mi je i pokazao ponavljajući u glavi njegova uputsta.

Duboko sam udahnula zadržavajući dah te snažno uhvatila korman kako bih se osećala sigurnije, a zatim je krenuo. Počeo je voziti bicikl, a ja sam osećala veliki strah. Vremenom je bilo lakše. Vetar mi je duvao pravo u lice i nosio nekoliko kraćih pramenova koji su mi pobegli iz repa. Osećala sam se slobodno. Želela sam se pustiti i podići ruke u vazduh, no znala sam da bismo lako mogli izgubiti ravnotežu te sam ostala sedeti u istom položaju udišući slani vazduh kroz koji smo se probijali. Osećala sam se kao da sam dobila krila, kao da se svakog časa mogu vinuti u visine.

U daljini se začula glasna muzika i polako se naziralo novo, meni potpuno nepoznato mesto. Prišli smo mestu još bliže i tada sam ugledala mnoštvo raznobojnih lampica koje su se jasno videle iako nas je sunce obasjavalo.

Luka se polako zaustavio uhvativši se za jednu visoku crnu uličnu lampu. Saskočila sam sa bicikla te spustila šorts i poravnala majicu. Luka ga je povezao za lampu, a zatim se protegnuo. "Rekao sam ti da neće biti ništa strašno."

Ne govoreći ništa više nastavio je uskim kamenim puteljkom. Krenula sam za njim osvrćući se oko sebe i promatrajući gde se nalazim. Muzika i izmešani glasovi postajali su sve glasniji. Približili smo se šarenoj ogradi i prošli ispod velikog natpisa Zabavni park.

"Gde bi želela da idemo prvo? Možemo na rolerkoster, ringišpil ili kuću strave", osvrnuo se ka meni nakon što je kupio žetone i znala sam da je izbor na meni.

"Znaš da ja ne ulazim u kuću strave", nasmejao se te krenuo dalje stazicom. "Hajdemo prvo na ringišpil."

Prišli smo velikoj vrtešci te je Luka pružio dva žetona čoveku osrednjih godina tamne kose prošarane sedim dlakama, a zatim smo i zauzeli dve korpe. Trenutak pre nego što se ringišpil počeo vrteti raspustila sam kosu. Nalazili smo se u vazduhu, vetar je strujao kroz moju kosu, ruke sam ispružila visoko gore i po drugi put tog dana osećala sam se kao da ću poleteti, osećala sam se kao da je to bilo pravo mesto za mene i bila sam zahvalna što sam nešto ranije pristala sesti na korman Lukinog bicikla.

Nakon ringišpila nastavili smo do autića na sudaranje. Luka je izabrao svetloplavi auto koji je svetlucao pod sunčevim zracima te mi otvorio niska vrata. Seo je pored mene i ubacio žeton. Spustio je ruku na menjač i pre nego što je pokrenuo autić, gotovo u potpunosti neprimetno svojim malim prstom dodirnuo je moje koleno. Stotine trnaca je protrčalo kroz moje telo. Osmehnula sam se za sebe ne podižući pogled sa svojih patika, a zatim smo krenuli. Neko sam vreme samo gledala u njega i promatrala njegove crte lica koje su u ovakvim spontanim situacijama bile tako nežne i mnogo mekše nego inače. Vremenom postajalo je sve smešnije gledati kako se svaki put kad neko drugi naleti na nas zagrize za donju usnu suzdržavajući se da ne izusti neku ružnu reč.

Nakon nekog vremena ušli smo u pizzeriju koja je bila u sklopu zabavnog parka. Seli smo na crvene kožne fotelje pored prozora u uglu prostorije. Osvrtala sam se oko sebe promatajući detalje u prostoriji dok je Luka proučavao jelovnik.

"Mi ćemo jednu veliku pizzu sa dodatkom ananasa i dva soka od borovnice", konobar je otišao, a Luka je dodao kako je ovde najukusniji sok od borovnice. Klimnula sam glavom razmišljajući kako smo mi postali mi, kako po prvi put nismo bili Lorena i Luka već smo bili jednostavno mi. "Ostala su nam još dva žetona. Mogli bismo još otići u kuću strave."

"Znaš da ne volim gledati strašne filmove, zašto onda misliš da bih želela to sve i proživeti?" Okretala sam crnu pepeljaru na stolu.

"Ali čuo sam da uopšte nije mnogo strašno. Ne moraš se bojati, ja ću biti tamo."