Kapljice mora

4

- Hej, hej! Kako ste mi? :) Pre nekoliko dana sam napisala poslednji deo ove priče, gotovo je duplo duži od svih ostali i obožavam ga :') Budući da ne mogu dočekati da ga i vi vidite, pitala sam se biste li se ljutili da izbacivanje nastavaka sa svakog trećeg prebacimo na svaki drugi dan? :') Nadam se da će vam se svideti nastavak, ostavite po neki usputni komentar, a mi se čitamo ponovo uskoro :* -

Sunce je bilo visoko na nebeskom svodu i svojim je zrakama grejalo sve oko sebe. Vetar celi dan nije duvao te se moja kratka haljina nije uvijala oko moga tela, već je samo nepomično padala dosežući mi do polovine butina. Tamnu talasastu kosu koja mi je inače dosezala do ramena bila sam povezala u nizak rep još dok sam posmatrala svoj odraz u ogledalu na zidu moje sobe, no i uprkos tome kapljice znoja klizile su mi niz vrat.

Sišavši do plaže, izula sam sandale kako bih mogla lakše preći preko krupnih stena te ih ponela u ruci. Vrelo kamenje peklo je moja stopala te je moje prilaženje drvenoj kućici na plaži izgledalo mnogo više poput poskakivanje nego običnog koračanja. Shvatila sam da je bila loša ideja izuti se.

Podigla sam pogled kada sam prekoračila i poslednju poveću stenu i na zadnjim vratima bara ugledala Luku kako me promatra smejući se. Preteći sam podigla prst te ga pozdravila približivši mu se još nekoliko koraka.

Od onoga dana kada smo zajedno otišli u jedinu pizzeriju u ovom mestu, od onoga dana kada sam otkrila svu čaroliju ananasa na pizzi, Luka i ja smo razgovarali gotovo svakog dana. Dolaženje na najposećeniju plažu postala je moja svakodnevica. Luka bi uvek pronašao vremena između posluživanja grupe preplanulih devojaka i srednjovečnog gospodina maljavih leđa i bacio po neku šalu ili započeo ozbiljnu temu koju bismo uvek dovršili nakon završetka njegove smene. Luka je u tom trenutku bio jedina osoba sa kojom sam razgovarala budući da su moji roditelji poslednjih nekoliko dana u potpunosti pažnju usmerili na svoje poslove i prekinuli i ono malo međusobnog kontakta što smo imali.

"Lorena, ovo je Davor, verovatno si ga već videla kako radi u baru kada nema mene", rekao je kada smo prišli plavom dečku koji je imajući na sebi samo crveni dugačak šorts sedeo na visokoj stolici pored šanka. "Davore, ovo je Lorena, upoznali smo se ovde na plaži. Ona je ovde preko leta sa roditeljima i očajnički traži društvo", ošinula sam ga pogledom i videla kako se smejulji pokazujući svoje zube, a potom se i sama nasmejala znajući kako je rekao samo istinu koju sam morala prihvatiti te sam podigla ruku i mahnula Davoru.

"Želiš li nešto popiti?" Odmahnula sam glavu nakon što sam po prvi put čisto čula Davorov glas te se pomerila u stranu kako bi jedna devojka prošla pored mene.

"Spustiću se malo i sesti pored mora", okrenula sam se ka Luki. Klimnuo je glavom te sam ponovo zakoračila ka vrelim stenama.

Ne skidajući haljinu sela sam na stenu najbližu moru i odložila svoje sandale pored mene. Spustila sam noge u more i hladne su kapljice zapljusnule moja stopala koja su se već bila zacrvenila od hodanja po osunčanim stenama. Sklopila sam oči kako bih pružila priliku i ostalim čulima da zapamte miris žubora mora i sol u vazduhu koju je vetar konačno počeo da nosi među ljudima.

"Zar se ti nikada ne kupaš?" Otvorila sam oči i ugledala kako tamne oči prodorno gledaju u mene. Osvrnula sam se ka baru i videla veliki broj ljudi kako se gura oko šanka. "Preuzeo je Davor na kratko", dodao je nakon što je primetio u šta gledam.

Vratila sam pogled na more i zagledala se u ljude u daljini kako plivaju, međusobno pričaju, smeju se, a potom sam skrenula pogled i negde iza Luke ugledala kako deca skakuću i igraju se u plićaku. Luka je ponovio svoje pitanje. Odmahnula sam glavom i onda je usledilo ono logično zbunjeno zašto.

"Mislim kupam se i plivam, ali ne pred drugim ljudima. Jednostavno nemam dovoljno samopouzdanja da se skinem u kupaći pred ovolikim brojem očiju", gledala sam u svoje prste na nogama koji su u vodi izgledali veoma čudno.