Kapljice mora

8

- Hej, hej! Kako ste mi? Šta ima novo kod vas? Nadam se da uživate u ovum poslednjim danima letnjeg raspusta i da se ne nervirate mnogo oko onoga što nas čeka za nedelju dana :) Ostavite usputne komentare i svoje mišljenje na kraju. Ukoliko znate nekoga kome bi se svidela ova priča, volela bih kada biste im preporučili kako bi se pridružili našoj maloj grupici. Do sledećeg puta :* -

Godinama u nazad ovo je bilo mirno i tiho mesto. Nikada nije bilo toliko mnogo turista kao u poslednjih nekoliko godina. Ovo je mesto dolaskom mnogobrojnih nepoznatih ljudi delomično izgubilo svoju magiju. Stare kamene kuće dobile su na svojoj visini što im je omogućilo da se za njih prikači plava metalna pločica sa nekoliko zvezdica na njoj i natpisom apartmani. Po ulicama se retko mogao čuti ovdašnji govor i to mi je najviše smetalo. Volela sam slušati kako akcentuju reči drugačije nego ja. Nekako je i sam govor bio začinjen sa daškom morske soli koja se uvek osetila u vazduhu.

Zato sam i volela šetati ranim jutarnjim satima. Tada sam jedino bila prepoznavala ovo mesto onakvim kakvim ga pamtim. Bilo je tiho, mogla sam čuti žubor mora i sudaranje talasa sa krupnim stenama čak iako sam bila udaljena nekoliko ulica od same obale. Vazduh je mirisao na sol i bio je protkan kapljicama mora koje je vetar nosio, kao i razgovorom domaćih ribara.

Noću je pak bilo potpuno drugačije. Ulice su bile prepune ljudi, u kafićima nisi mogao pronaći prazan stol, različiti, meni nepoznati jezici čuli su se na svakom koraku. Čak su i ljudi koje sam poznavala od ranije pričali na engleskom. Zato sam retko kad i izlazila na ulice nakon što bih se vratila iz poslepodnevne posete plaže. Nisam volela buku i gužvu.

"Hej! Baš odlično, upravo sam krenuo po tebe. Hvala što si mi olakšala", iznenađeno sam se osvrnula na poznati glas jednog predvečerja kada sam se vraćala iz brzinske posete prodavnici na uglu gde sam već postala najverovatnije jedini stalni kupac. "Želim te odvesti na jedno mesto."

"Želiš li malo?" Pružila sam mu tanku čokoladicu od svega četiri kockice držeći je za pokidani žuti omot. Odlomio je jednu kockicu i odmah je ubacio u usta kako mu se ne bi otopila među prstima. "Onda? Kuda idemo?"

"Videćeš." Volela sam njegova iznenađenja iako sam uvek glumila kako sam nezadovoljna što mi ništa ne otkriva. U tim trenucima osećala sam se posebno znajući da je proveo bar malo vremena razmišljajući o meni i onome što bi mi se moglo svideti.

Ulične svetiljke pored kojih smo prolazili zatreperile su nekoliko puta, a potom i redovno usmerile snopove svetlosti na ulice pred nama iako se sunce još uvek nije bilo ni približilo moru. Široka se ulica pred nama pretvorila u mnogo uži put posut sitnim kamenjem, a potom i u nekoliko stena na koje se trebalo popeti.

U jednom trenutku zašli smo u šumarak i sve je odjednom postalo mračnije. U vazduhu se osećao miris vlažne zemlje i borovine, a cvrčci su bili mnogo glasniji nego inače.

"Moraš paziti ovde. Ima mnogo krupnog kamenja i korenja koje se probilo iznad zemlje pa možeš zapeti. Daj mi ruku i samo me prati", pružio je ruku ka meni, a ja sam ponovo kao skamenjena ostala nepomično stajati nekoliko trenutaka. Neprimetno sam obrisala mokar dlan o šorts koji sam imala na sebi te ga primila za njegovu ruku. Osmehnuo mi se, a zatim me poveo između visokih stabala četinarskog drveća.

Nakon nekog vremena preskakanja korenja i savijanja glava ispod niskih grana ispred nas sam ugledala kako drveće u jednom delu iznenada prestaje. Pomerila sam slobodnom rukom i poslednju granu ka naviše te ugledala ispred sebe najlepši pogled na more koji sam ikada videla. Nije se mogao porediti sa onim sa plaže ili iz bilo kog kafića u ovom mestu.

Nalazili smo se na litici okruženi gotovo sa svih strana višegodišnjim drvećem dok smo sa visine promatrali kako sunce završava današnji put po nebu. "Dođi", prišao je malo bliže kraju litice i seo na sitno kamenje. Spustila sam se pored njega.