Kapljice mora

13

-Hej, hej! Kako ste mi? Želela bih vas zamoliti da mi u komentarima ostavite zbog čega vam se sviđa priča i uopšteno šta iskreno mislite o njoj, stvarno bi mi značilo. Takođe, volela bih kada biste na ovom delu ostavljali najviše usputnih do sada jer me jako zanima vaše mišljenje :) Hvala vam što ste mesec dana odvajali svoje vreme da čitate priču, mnogo mi je značilo. Hvala vam na svemu, volim vas :* -

Otvorila sam oči i ispred sebe ugledala crni zatvoreni kofer. Znala sam da je to kraj i zato sam požalila što sam ih tako brzo otvorila. Ponovo sam ih zatvorila i okrenula se na drugu stranu.

Protekle noći nisam gotovo ništa spavala. Bila je to poslednja noć ovde i smatrala sam da ću odlaganjem odlaska na spavanje odložiti i naš povratak kući. Upravo iz tog razloga sam celu noć šetala. Šetala sam pustim ulicama tražeći bar još neku budnu dušu i nadajući se da će neko istrčati na ulicu i glasno zapevati kako bi je probudio. Bio je to prvi put da sam želela da vidim turiste, čujem različite jezike kako se nespretno mešaju. Prvi put da sam se želela suočiti sa novim licem mesta.

Bila sam otišla do pristaništa u nadi da ću čuti glasan zvuk trajekta, videti mnoštvo tek pridošlih turista, ne osećati se usamljeno. Bilo je i suviše kasno za to. Trajekt je već odavno usidren plutao u mestu iščekujući jutro kako bi ponovo isplovio odvodeći sa sobom i mene i moje roditelje.

Vratila sam se u kuću tek kada su prve kratke i još uvek hladne zrake sunca prošarale nebo. Legla sam na krevet i posmatrala kofer u koji sam samo ubacile svoje stvari i na trenutak sklopila oči. Nisam želela zaspati jer bi buđenje značilo odlazak, no jesam i sada sam se kajala zbog toga.

Dok sam zatvorenih očiju ležala okrenuta prema zidu razmišljala sam o tome kako se sve moglo drugačije završiti da sam na vreme rekla Luki. Ponovo sam ga videla pred očima. Smejao se otkrivajući rupice na obrazima dok je tamnim sjajnim očima gledao u mene.

Smešila sam se na ono što sam videla kada se slika odjednom raspršila. Glavom mi je prošla misao kako je previše tiho u kući za samo nekoliko sati od konačnog polaska. Odvukla sam zavesu i sunce je bilo previše jako za jutarnje sate. Zbunjeno sam se okrenula ka satu koji je pokazivao pet sati.

Ustala sam sa kreveta razmišljajući kako je nemoguće da sam spavala svega sat vremena i da se osećam tako odmorno. Ušla sam u praznu kuhinju, a zatim i otišla do sobe mojih roditelja. Nigde nije bilo njihovih kofera, njihovih prenosnih računara, nigde nije bilo njih. Vratila sam se u dnevnu sobu kako bih proverila zadnje dvorište, no pažnju mi je privukao papir na staklenom stoliću.

Žao mi je Lorena. Strašno mi je žao što sam stalno preokupirana poslom, što ti ne upućujem dovoljno pažnje, što sam mislila da znam šta te čini sretnom. Žao mi je što nisam ostvarila sa tobom odnos kakav trebaju imati jedna majka i kćerka. Žao mi je što ti nisam bila dobra majka. Volela bih da smo mogle pričati uživo, no kada sam videla da nakon toliko dana mirno spavaš, nisam te želela probuditi. Znaš, uprkos svemu tvoje me suze bole najviše. Tvoju smo kartu prebacili za kraj narednog meseca, a u koverti smo ti ostavili nešto novca. Nadam se da ćeš provesti lepih mesec dana na moru i da će te onaj dečko saslušati. Tvoj je otac rekao da je primetio da si poslednjih nekoliko nedelja stvarno bila sretna, da si se smešila kada si mislila da te niko ne gleda i da si veselo lepršala po kući. Žao mi je što to nisam i ja primetila. Javi se kada budeš bila spremna razgovarati sa mnom.

mama

"Hvala ti, tata", rekla sam tiho. Bila sam iznenađenja zbog mamine nagle promene stava i ljuta na nju što to sve nije mogla shvatiti pre nego što je Luka saznao.

Vratila sam pismo na stol i krenula prema sobi kada sam ugledala digitalni sat na ormariću u dnevnoj sobi. Pokazivao je sedamnaest sati i tada mi je sve postalo mnogo jasnije. Spavala sam skoro dvanaest sati, moji su se roditelji vratili kući bez mene, ja sam još uvek bila na moru.