Kapljice mora

12

- Ostavite po neki usputni i svoje mišljenje na kraju, a mi se čitamo ponovo uskoro :* -

Noć je već daleko bila zašla u svoje kasne sate. Bila sam pokrivena tankim pokrivačem preko glave. Bilo mi je toplo, previše toplo, no i uprkos tome telo mi je podrhtavalo. Osećala sam se slabo kao da gubim poslednje atome snage dok mi suze još uvek klize niz obraze. Nikada do tada nisam isplakala toliko suza u samo nekoliko sati i nisam znala kako je moguće da ih ima još, a bilo ih je. I previše.

Kuća je konačno bila utihnula. Malo je reći da je tata izgledao preneraženo kada sam se vratila sa plaže. Pitao me je šta se dogodilo, a ja mu nisam mogla odgovoriti. Stajala sam na ulazu stiskajući u ruci mokar kombinezon iz kojeg su kapljice mora padale na pod i osećala kako me glas izdaje. Suze su mi mutile vid i nisam bila videla čisto tatu, no pod je zaškripao kada je krenuo ka meni. Nije stigao ni do pola kuhinje kada je mama ušla u kuću i stala pored mene. Puna ogorčenosti koja se dugo vremena taložila u meni pogledala sam je kratko i okrenula se te ušla u svoju sobu.

Tu su svađe počele. Tatino nadvikivanje i mamino protivljenje svakoj reči koju je on izgovorio, trajali su satima. Nisam želela to slušati, ali morala sam. U početku sam razumela svaku njihovu reč, a onda su prešli u njihovo sobu i svađe su postale samo glasno mumljanje.

Nisam bila zaspala ni narednih sati. Promatrajući tračak svetlosti koji se probijao u sobu duboko sam disala. Čulo se samo zujanje ulične lampe. Blago sam odvukla zavesu i primetivši da je nebo svetlije nego što je bilo otkrila sam se te obukla kombinezon koji se osušio na stolici. Bio je tvrd od soli koja se skamenila u njemu, no to je tada bio najmanji problem.

Izašla sam iz sobe i otišla do dnevnog boravka. Ugledavši kako tata spava na sofi prišla sam tiho na prstima polici sa nekoliko knjiga i dve uramljene fotografije mene i uzela ključeve koji su napola visili. Vratila sam se do ulaza i otključala vrata. Ovoga puta nije me zanimalo njihovo pravilo da ne smem izlaziti pre devet. Ovoga puta se nisam želela iskradati.

Izašavši iz kuće, sveži jutarnji vazduh me je zapljusnuo po licu. Spustila sam se ulicom gotovo trčećim koracima te skrenula na zemljani put. Prašina mi se zavlačila u sandale dok sam pokušavala se ne okliznuti i pasti. Koračala sam po još uvek hladnom kamenju ka drvenoj kućici. Iz daljine sam videla kako Luka namešta visoke drvene stolice.

"Zar se sad izbegavamo?" Viknula sam kada je Luka krenuo ulaziti u kućicu nakon što me je video u daljini. Svakim korakom sam mu bila sve bliža.

"Neki ljudi to i zaslužuju." Otvorio je vrata te zakoračio unutra.

"Luka, ne budi takav! Moramo razgovarati!" Prišla sam na nekoliko metara od drvene kućice te zastala.

"A o čemu bi ti još želela razgovarati sa dečkom iz bara? Ja mislim da smo sve rekli jedno drugom. Odnosno, bolje bi bilo da kažem nismo rekli." Ponovo se okrenuo ka meni još uvek stajavši na vratima.

Podsmehnula sam se. "U pravu si. Nismo rekli. I zato ćemo sada razgovarati." Odmahnuo je glavom govoreći kako ga ne mogu naterati. "Slušaj, neću se pomeriti sa ovog mesta dok ne razgovaramo, a ako odbiješ i odeš kući, doći ću ti tamo i zvoniću ti dok mi ne otvoriš i porazgovaraš sa mnom. Mislim da bi bilo mnogo lakše da to sada obavimo ovde."

Okrenuo se leđima te ostavio plavu kariranu krpu i izašao iz kućice. Zatvorio je vrata i oslonio se na njih. Gledao je svuda oko mene, no još ni jednom toga jutra nije pogledao pravo u mene.

"Želela sam ti reći, stvarno jesam, ali", prekinuo me je dovršivši moju rečenicu na isti način kao prethodnog dana. "Ne, nisam. Nisam jer nisam znala kako da ti to kažem, a da te ne povredim. Nisam jer sam se nadala da ću uspeti rešiti to i da nećeš morati ni saznati. Da ćemo sve moći nastaviti kada za dva meseca dođeš na fakultet."

"To je bio problem onog dana kada si došla kod mene, zar ne?" Klimnula sam glavom poraženo. "To znači da si za to znala i da si ćutala i onda kada smo se zamalo... Znaš na šta mislim." Ponovo sam klimnula glavom. "Bar nešto pametno od tebe što nisi dozvolila da se dogodi."

Vređale su me njegove reči, ali znala sam da je imao pravo. "Zašto govoriš tako? Znaš da se ne mogu suprotstaviti majci i njenim željama."

"U tome i jeste problem. Ne treba da joj se suprotstavljaš, već mirno sedneš sa njom i porazgovaraš i o tvojim željama. Da. Izvini. Teško je to učiniti kada ne znaš šta želiš i šta osećaš." Bio je tako hladan, bez ikakve emocije u glasu, bez sjaja u očima.

Znala sam da je mislio na veče kada mu nisam znala odgovoriti jesam li se nekada zaljubila, ali on nije znao moju stranu priče. "Ja dobro znam šta osećam i šta želim", blago sam povisila ton nadajući se da će i on učiniti isto, da ću osetiti neku živost u njegovom glasu.

"Nije se tako činilo pre neko veče", po prvi put je pogledao u mene i osetila sam kako jeza prolazi mojim telom.

"Zar ne misliš da si možda ti kriv zbog toga?" Postajalo mi je sve teže da pričam. Želela sam da se istog trenutka sve završi i da ga mogu zagrliti.

"Ja? Kako ja mogu biti kriv za to? Znaš, za razliku od tebe ja znam šta osećam."

"Zar nisi ti bio taj koji je stalno ponavljao da se ne želiš zaljubiti jer ne želiš završiti kao svoj otac?" Ljutilo me je to što je svu krivicu svaljivao na mene.

"Nikada nisam rekao da se ne želim zaljubiti. Govorio sam da ne želim biti povređen tako što će devojka samo otići i nejavljati mi se." Znala sam da sam činila upravo to i da je to bila moja greška. Oborila sam glavu i kosa mi je pala preko lica. "Mislim da smo završili razgovor."

Naglo sam podigla glavu i ugledala ga kako se okreće ka vratima drvene kućice. "Da li si se nekada zaljubio?" Postavila sam mu pitanje koje nam je već danima visilo u vazduhu.

Blago otvorivši vrata zastao je i na trenutak se ponovo čuo žubor mora i glasanje galebova. "Mislim da to sada nije važno."

"Zašto si takav? Sam si ono veče rekao kako ti veruješ da svako zaslužuje drugu šansu?" Setila sam se njegovih reči.

"Izgleda da se vremenom stavovi menjaju", rekao je ne osvrćući se te ušao u drvenu kućicu i zatvorio vrata za sobom.

Stajala sam u mestu promatrajući zatvorena vrata bara. Pogledala sam ka površini mora. Sunce se razlivalo po moru dok je završavalo svoje rađanje. Nisu samo zalasci sunca oni koji predstavljaju krajeve. Za mene su to izgleda bili i sami izlasci.

Popela sam se zemljanom stazicom nazad na asfaltiranu ulicu te sišla do glavnog šetališta. Koračala sam polako, gledajući ispred sebe i razmišljajući o svim rečima koje mi je uputio Luka te onom strašnom hladnom pogledu koji sam tako bila zaslužila.

"Hej! Stvarno te dugo nisam videla, zar više ne dolaziš po jutarnju kafu?" Skrenula sam pogled na ženu srednjih godina sa plavom kosom koja joj je padala do ramena. Sedela je na praznoj crvenoj gajbi ispred prodavnice na uglu i među prstim držala cigaretu.

"Dobro jutro", rekla sam tiho ni ne pokušavajući se osmehnuti.

"Ti slobodno uđi i sipaj si kafu, a ja ću odmah za tobom čim dovršim cigaru", osmehnula mi se veselo, a ja sam samo odmahnula glavom. "Jesi li dobro?" Potvrdno sam klimnula glavom, no znala sam da mi nije poverovala. Ne bih poverovala niti sama sebi.

"Prijatan ostatak dana", klimnula sam glavom u znak pozdrava te nastavila ka stepenicama koje su vodile do ulice u kojoj se nalazila naša kuća.

Polako sam otvorila kapiju te približivši se ulaznim vratima začula sam buku kako dopire iznutra. Ponovo su se svađali. Njihove su prepirke utihnule samo tokom noći. Držala sam ruku na bravi i pokušavala skupiti dovoljno snage da ponovo slušam svu tu buku.

Kada su se vrata otvorila odjednom je sve utihnulo. Ušla sam unutra i bez pozdrava, bez i jedne jedine reči ušla u kuhinju. Provukla sam se između mame i tate ne dišući i uzela jabuku iz činije sa voćem, a zatim samo otišla do svoje sobe.

"Zar ne primećuješ da prolazi kroz kuću poput duha?", bilo je poslednje što sam čula pre nego što sam zatvorila vrata sobe.

Prišla sam polici sa knjigama i podigla plastičnu čašu u kojoj su stajale olovke te uzela ključ od sobe koji je mama tamo ostavila nakon što sam se kao mala zaključala u sobi pa su me morali vaditi kroz prozor. Zaključala sam vrata sobe i ostavila jabuku na ormarić, a zatim legla na krevet okrenuvši se ka zidu. Nakon mesec dana radosti, ponovo se nisam osećala živom.