Kapljice mora

11

- Hej, hej! Kako ste mi? Šta ima novo kod vas? Ja sam danas bila u školi i stvarno sam preumorna, proteklih nedelju dana se nisan naspavala redovno. No, kako god bilo, nadam se da će vam se svideti ovaj nastavak. Ostavite usputne komentare i svoje mišljenje na kraju, a mi se ponovo čitamo uskoro :* -

Sedela sam na svom peškiru s jedne strane okružena decom koja su trčala kroz vodu i njihovim roditeljima koji su svako malo dovikivali da se paze, a sa druge nekolicinom parova koji su ležeći na ležaljkama ispod crvenih suncobrana držali se za ruke. Bila sam ljubomorna. Ljubomorna na decu što je sva pažnja njihovih roditelja usmerena upravo na njih i ljubomorna na devojke pored mene što mogu držati za ruku dečka u kojeg su zaljubljene.

Protekle noći sam izuzetno malo spavala i mnogo više vremena provela prstom otklanjajući suze koje su kliziče niz obraze i kvasile jastuk. Jako popodnevno sunce još više mi je peklo lice. Tišina koju je noć donosila sa sobom bila je neopisivo bučna.

Iako sam sedela na nekoliko stotina metara od drvene kućice, nisam otišla da se pozdravim s njima. Odmah po dolasku na plažu preskočila sam nekoliko raširenih peškira, kantica za pesak kojeg nije bilo ni na vidiku i praznih limenki piva te pronašla malo slobodnog prostora uz samo more te spustila peškir. Verovala sam da će Luka želeti da razgovara o onome što se zamalo dogodilo prethodne večeri, a ja mu još uvek nisam bila rekla za naš odlazak. Mučilo me je toliko toga.

Pre nego što sam izašla iz kuće krenuvši ka dnevnom boravku da se javim roditeljima na kuhinjskom stolu sam zatekla tri avionske karte. Drhtavim rukama sam uzela kartu sa mojim imenom na njoj i u naletu besa i očaja je teatralno pokidala. Nisam se pozdravila sa roditeljima.

Glasno sam uzdahnula žmireći gledajući ka površini mora. Sve je ispred mene svetlucalo i da sam se ovde zatekla samo nekoliko dana ranije verovala bih da na tom mestu ne mogu postojati problemi. Sada je bilo drugačije.

Rukom sam prošla kroz kosu te ponovo pogledala ka deci u plićaku kada je jedan dečko se odjednom spustio pored mene. Zbunjeno sam pogledala u njega, a on se samo osmehnuo.

"Zdravo", njegov engleski sa francuskim akcentom je bio pomalo smešan. "Ja sam Nolan."

"Lorena, drago mi je." Nolan je bio ćelav i imao je sitne tamne oči kojima je pomalo zastrašujuće gledao samo u mene ne pomerajući pogled ni milimetar. Nekoliko zuba je blago, gotovo ne primetno prelazilo jedno oreko drugog, no to ga nije sprečavalo da ih pokazuje dok se smeje. Na desnom ramenu imao je crnu tetovažu i koliko god se trudila, nisam mogla prepoznati šta prikazuje.

"Lorena", ponovio je moje ime sa svojim čuvenim francuskim kotrljajućim r. Nastavio me je ispitivati koliko sam već dugo ovde, znam li neka dobra mesta za izlaske i u kom je restoranu najbolja hrana pokušavajući što bolje sklopiti rečenice na engleskom. Moram priznati da je meni to mnogo lakše išlo.

Nekoliko je puta nakon mog odfocora na njegovo pitanje pokušao ispričati poneku šalu, a ja sam se pokušavala nasmejati iako nijednu nisam bila razumela. Bio je započeo priču o prostranim vinogradima koje ima kod kuće u Francuskoj, a ja sam pokušavala što bolje razumeti njegov merazumljiv engleski kada se senka nadvila nada mnom.

"Hej, Lorena", osvrnula sam se i ugledala kako se Luka spušta u čučanj pored mene. Jednu je ruku provukao ispod mojih nogu, a drugom me uhvatio za leđa i samo trenutak kasnije podigao sa peškira. Bila sam zatečena onim što se događa kada je napravio nekoliko koraka ka moru i time mi dao do znanja šta namerava.

"Luka!" Osmehnuo se kada sam izgovorila njegovo ime. "Nemoj to raditi! Zar ne vidiš da imam kombinezon na sebi?" Vikala sam, no nije me slušao. Ušao je u more do kolena te pričekao još nekoliko trenutaka i samo me spustio unutra, a zatim se okrenuo i istrčao iz vode kroz smeh.

"Čoveče, zašto si to uradio?" Čula sam Nolanov engleski koji sam slušala prethodnih pola sata, a zatim i kako mu Luka objašnjava da ja obožavam plivati u odeći.

Protresla sam glavom kako bih pročistila uši u kojima se nakupila voda te sklonila mokre pramenove kose sa lica. Protrljala sam oči koje su me sada pekle i zvog soli te se uspravila na noge. Ljutito sam krenula ka plaži kada sam videla kako Luka podiže moj peškir za sitnog kamenja.

"Možeš mi, molim te, dati peškir?" Napravila sam nekoliko koraka ka njemu te ispružila ruku da mi da peškir.

Odmahnuo je glavom. "Ne možeš ostati u tom vlažnom kombinezonu, prehladićeš se."

"Pitam se zbog koga je mokar", promrmljala sam kroz zube te mu pokazala da još uvek čekam da mi vrati peškir. Ponovo je odmahnuo glavom. "Znaš da nema šanse da skinem kombinezon."

Slegao je rameni čvršće stisnuvši peškir. Znala sam koliko može biti uporan, a meni je bilo hladno u vlažnoj odeći te sam samo odvezala trakice koje su mi bile povezane u mašnu iza vrata i cvetni kombinezon je samo skliznuo niz moje telo ostavljajući me u crnom dvodelnom kupaćem. Odjednom su svi ostavili ono što su radili i pogledali u mene. Ili sam se samo ja tako osećala.

Ponovo sam zamolila Luku da mi vrati peškir. "Uzmi ga", razvukao je osmeh po celom licu te stavio moj peškir iza njegovih leđa. Odmahnula sam glavom ne verujući. Prvo sam pokušala sa jedne strane, zatim sa druge, no kako nisam uspela, samo sam mu prišla još korak bliže i pokušala još jednom, ovog puta istovremeno obgrlivši njegovo telo. Podigla sam pogled i on je već gledao u mene. Namignula sam mu i nasmejala se kada sam shvatila da sam uhvatila peškir. Odmaknula sam se od njega i prebacila peškir preko leđa.

"Pobedila si", nasmejao se podižući ruke u znak predaje. "Želiš li popiti nešto?"

Okrenula sam se ka mestu gde sam sedela do nedavno i Nolana više nije bilo tamo. Potvrdno sam klimnula glavom ponovo se okrenuvši ka Luki te sam podigla svoj kombinezon. Krenula sam za njim preko stena kada sam čula kako me neko doziva. Osvrnula sam se i ugledala kako mi mama prilazi zadihano.

"Dobro je da sam te našla. Što se nisi javila kada si izlazila? Zabrinuli smo se." Podsmehnula sam se odmahujući glavom. "Lorena nije smešno. Mislili smo da si u sobi i da se pakuješ, a ti ko zna gde se smucaš." Izgovorila je. Znala sam da je Luka čuo. Znala sam da neće stati na tome. "Znaš, Lorena, koliko god puta ti pokidala tvoju kartu ja ću ti odštampati drugu. Htela ti ili ne, za četiri dana se vraćamo kući."

Stajala sam u mestu. Telo mi je drhtalo, što od hladnoće, što od straha da se okrenem i pogledam Luku. Nisam želela to uraditi, no morala sam. Stajao je nekoliko koraka iza mene i bledo me gledao još uvek pokušavajući protumačiti ono što je čuo. Znala sam da ću zaplakati. "Lorena, odlaziš?" Bio je hladan i u njegovom glasu nije bilo emocija.

"Lorena, ko je to?"

"Želela sam ti reći, stvarno jesam. Moraš mi verovati. Želela sam ti reći, ali", zastala sam. Nisam imala pravo obrazloženje, bar ne ono koje bih mogla izreći tada, pred mamom.

"Lorena, ko je to?"

"Ali nisi", dovršio je umesto mene i polako se okrenuo te krenuo ka drvenoj kućici.

"Lorena, odgovori mi na pitanje! Ko je to?" Povisila je ton.

"Niko! Samo dečko koji radi u baru!" Odgovorila sam glasno prolazeći pored nje. Suze su mi počele padati niz lice kada sam istog trenutka shvatila da je Luka još uvek bio dovoljno blizu da bi me čuo.

"Nadam se samo da taj dečko preko godine studira neki dobar fakultet", rekla je kada me je uspela sustići. Nisam verovala o čemu je ona razmišljala dok sam se ja raspadala pred njenim očima. Otrčala sam od nje daleko ispred nje.