Kapljice mora

9

- Hej, hej! Kako ste mi? Šta ima novo kod vas? Izvinite što nastavak kasni, ali ja sam se morala psihički pripremiti za današnji odlazak u školu :') U svakom slučaju, nadam se da će vam se nastavak svideti, ostavite po neki usputni i svoje mišljenje na kraju, a mi se čitamo ponovo uskoro :* -

Bilo je skoro podne, a još uvek toga dana nisam redovno bila izašla iz sobe. Kada sam se ujutro probudila bilo je i suviše kasno da iskočim kroz prozor, odem do plaže i vratim se pre nego što se moji roditelji probude te sam samo nastavila ležati na krevetu i promatrati strop razmišljajući o pitanju koje mi je Luka postavio pre nekoliko večeri. Želeći razbistriti misli izašla sam iz sobe kako bih otišla do toaleta, no ostala sam zatečena kada sam začula razgovor u dnevnoj sobi. Na kratko sam bila pogledala na zidni sat u kuhinji. Moji roditelji nikada nisu ustajali u to vreme. Pokušala sam čuti o čemu razgovaraju, no bilo je previše tiho.

Njihov razgovor nije prestajao satima. Čak ni zajednički doručak koji je bio gotovo jedino vreme u toku dana koje smo zajedno provodili nije se dogodio. Sedela sam u sobi i osluškivala kako glasovi naglo postaju glasniji, a zatim se ponovo stišavaju.

Želeći saznati šta se događa izašla sam iz sobe, ponovo nakon nekoliko sati, i zatekla mamu kako u kuhinji priprema kafu. Ukoliko neku nisam propustila, bila joj je već treća tog prepodneva. Oslonila sam se na zid i gledala kako je nervozno meša kašičicom.

Napravila sam nekoliko koraka i rukom zakačila stolicu pored koje sam prošla. Pogledala je u mene te mi se umorno osmehnula.

"Dobro jutro, dušice", pogledala sam na zidni sat. Kazaljke samo što se nisu bile sklopile. "Želiš li da pripremim i tebi jednu kafu? Mogla bi se pridružiti meni i tati u dnevnoj sobi", klimnula sam glavom, a ona je otvorila ormarić i izvadila još jednu šolju.

Krenula sam ka dnevnoj sobi, no ubrzo sam se ponovo zaustavila i pogledala je. Bila sam sigurna da se nešto dogodilo. Moja majka nikada nije izgledala tako umorno ma koliko da je kratko spavala.

Ušla sam u dnevnu sobu i zatekla tatu kako okrenut mi leđima sedi na sofi i trlja oči prstima. Dugačak stakleni stolić bio je prekriven mnoštvom papira. Preko njih je bio postavljen laptop koji je još uvek svetleo, a na podu pored stola bilo je spušteno mnoštvo velikih belih šolja u kojima su se videli tragovi kafe. Ugledavši me tata je ponovo stavio svoje naočare te se pomerio u stranu kako bih mogla sesti pored njega.

Sedeli smo u tišini sve dok mama nije ušla noseći poslužavnik u ruci. Tata se nagnuo ka stolu i odmaknuo papire u koje sam nemo gledala sve vreme kako bi mama mogla spustiti poslužavnik. Dodala je jednu šolju meni, zatim i tati te uzevši svoju sela u fotelju naspram nas.

Ne gledajući u šolju otpila sam gutljaj i u ustima osetila gorak ukus crne kafe. Spustila sam šolju na stolić te sa poslužavnika uzela činijicu sa šećerom.

"Slušaj, Lorena, imamo mali problem", započela je mama dok sam stavljala kašičicu šećera u kafu. Dodala sam još malo te promešala. "Juče sam dobila novi slučaj, izuzetno težak. Klijent zahteva da ga ja zastupam, a budući da je suđenje zakazano već za kraj ovog meseca moramo se vratiti ranije kući", dosipavala sam mleko u svoju šolju pokušavajući topli napitak pretvoriti u belu kafu.

"Zar ne možemo tata i ja ostati ovde i vratiti se za mesec dana kao što smo i planirali?" Ponovo sam mešala kafu, ovaj put nervoznije, brže. Pogledala sam u tatu. Držao je pognutu glavu.

"Tvoj otac i ja mislimo da bi i za tebe bilo bolje da se ove godine vratiš ranije kući. Znaš, četvrta godina ti je veoma bitna i moraš se mnogo potruditi kako bi upisala fakultet koji želiš", podsmehnula sam se. Misliš fakultet koji ti želiš.